O starenju nisam razmišljala gotovo nimalo sve do svoje 32. godine. Onda je naprosto došao jedan dan kada sam sa užasom shvatila da više ne postoji ta količina odmora i šminke koja može da potpuno prikrije polagano propadanje.

Nisam više sigurna šta je tačno pokrenulo moju histeriju po pitanju starenja, ali ako me sećanje dobro služi mislim da je to bio neki korektor za podočnjake. Iznervirala me je činjenica da koji god korektor ja kupila, više ne postoji način da se podočnjaci potpuno zamaskiraju zbog gubitka masnog tkiva u gornjem delu obraza. Pošto je ovaj proces neminovan, jedino rešenje bi bili hijaluronski fileri, ali sam se zarekla da takvim stvarima neću da se bavim pre svoje 35. godine. U međuvremenu sam potrošila silu para na korektore i našla jedan ozbiljniji koji me je donekle usrećio – ako ništa drugo, sada mi se ne plače kad vidim svoju facu u ogledalu nakon što se sredim za posao ili izlazak.

Ako vas eventualno zanima o kojem korektoru se radi, to je Lancome Teint Idole Ultra Wear Camouflage Concealer.

Podočnjaci su bili samo jedna sitnica koja je pokrenula lavinu nezadovoljstva sobom, kako to obično biva. Pošto sam veliki esteta, ne mogu da se odbranim od preterane vizuelne analize svega oko sebe, što ume da me odvede u mračna raspoloženja i ekstremni bes zbog toga što je mladost pri kraju i što moram da se pripremim na to da će mi sve što smatram lepim na sebi biti oduzimano korak po korak. Iz današnje perspektive, deluje mi neverovatno koliko sam se neuništivo osećala u svojim dvadesetim i koliko se sve oštro preokrenulo pre godinu dana.

Proces starenja ne bi bio toliko strašan kada bi se ticao samo vizuelnih stvari – ono što se dešava sa celokupnim zdravljem i načinom na koji funkcionišu mozak i čula je dodatna tužna priča o kojoj ne razmišljam toliko često jer još uvek nemam većih zdravstvenih problema. Bez obzira na relativno dobro zdravlje, ipak primećujem jedan tanki sloj umora od života i mentalne magle koja se već učvrstila i nisam sigurna da li postoji neki način da se ona trajno ukloni. Isto važi i za utisak da su fizička i mentalna zadovoljstva sve manja, a bolovi i dosada sve zastupljeniji. Standardne procedure kao što su redukovana ishrana, sport i meditacija svakako pomažu, ali ne do te mere da mogu da ponovo osetim onu kristalnu bistrinu uma i ekstremnu lakoću tela koje su nekada (ne tako davno!) bile moguće. Nisam još uvek odustala od ovih zdravstvenih ideala pošto bi tridesete ipak trebalo da spadaju u nekakvu ”produženu mladost”, da tako kažem. Pretpostavljam da treba pooštriti disciplinu po pitanju svakodnevnih navika i videti šta će se desiti ako se budem dosledno pridržavala dobrih navika u dužem vremenskom periodu. Ko zna – možda nije sve izgubljeno!

Kada uporedim tridesete sa dvadesetim, najupadljivija promena bi se ticala nečega što ću nazvati nivoom budnosti. Stvar nije potpuno ista kao umor – čak i onih dana kada se odlično naspavam i ne muči me nikakav fizički bol, ne osećam se jednako budno kao u dvadesetim. To je vrlo čudan osećaj – kao da je deo mog mozga koji interpretira čulne utiske upao u nekakavu močvaru, uspeo da ispliva ali se malo pokvario, tako da celokupna slika sveta više nije u 4K rezoluciji. Pritom ne mislim samo na vizuelne utiske, već na sve što sam u stanju da opazim svojim čulima. Jedini izuzetak bi bila raspoloženja drugih ljudi – na njih sam, nekim čudom, postala mnogo osetljivija nego u dvadesetim. Ako moram da provedem par sati na mestu gde ima puno ljudi, vrlo je verovatno da ću se narednog dana prosto razboleti od mentalne preopterećenosti.

Isto tako, primetila sam i da je brzina kojom se misli formiraju u glavi i vezuju jedna za drugu sporija nego u dvadesetim. Pretpostavljam da je i to deo problema smanjene budnosti – pošto je mozak funkcionalno gledano kompjuter, broj loših kodova, petlji i kojekakvih nepravilnosti raste vremenom. Malo je jezivo biti svestan toga pošto ne postoji neki konkretan način da se popravi sopstveni mozak. Ideja da je naša ličnost na neki način zarobljena u kompjuteru koji se polagano kvari je ravna najgoroj distopiji, ali bih rekla da to nije daleko od objektivne istine. Dogod smo živi, moramo da prisustvujemo progresivnom kvarenju centralnog kompjutera iz koga ne možemo da izađemo. U najboljem slučaju, možemo da se nasmejemo ovoj bednoj situaciji pošto smo svi u istom sosu. Počinjem da shvatam da je humor nekad jedini spas.

Fizički bolovi u tridesetim nisu velika tragedija kada se uporede sa bolovima iz dvadesetih, čak su i vrlo slični po intenzitetu, mada postoji i par novih bolova za koje sam svesna da će se od sada pa nadalje samo pogoršavati. Glavobolje, zubobolje i bolovi u stomaku su i dalje podnošljivi i brzo prolaze bez ozbiljnijih posledica (hvala nebesima za to!), ali su zato bolovi u donjem delu leđa i nogama vrlo iritantni s obzirom da se nisam navikla na njih. U dvadesetim sam mogla da stojim na festivalima po ceo dan i budem potpuno nesvesna činjenice da uopšte koristim svoje noge i leđa, ali sada to više ne prolazi. Kad smo već kod festivala, moram da napomenem da alkohol i cigarete takođe više ne prolaze ni približno bezbolno kao nekad, tako da ću od društvenog vikend pušača verovatno postati ili apsolutni nepušač ili neki čudni slučaj koji zapali 2-3 cigarete mesečno, čisto da ne bih bila najgori štreber po pitanju zdravog života. Fascinanto je i to koliko se dehidrirajući efekat alkohola gotovo uopšte ne oseća u dvadesetim, dok sada ako popijem više od jednog pića narednog jutra patim od odvratnog osećaja sasušenosti u grlu i želucu, kao da sam se nagutala peska. Mislim da treba da budem zahvalna za svoju sve lošiju toleranciju na alkohol i cigarete – možda mi ona produži život.

Poslednja stvar koju bih navela kao ne tako lepu promenu u tridesetim bio bi smanjeni kapacitet za zaljubljivanje. Shvatam da ovo može da se posmatra i kao pozitivna promena, ali ja sam po tom pitanju beznadežni romantik koji voli da je stalno zaljubljen pa makar mi to sabotiralo svakodnevni život i uključivalo nezdravu dozu konstantnog sanjarenja o predmetu svojih želja. Volela bih da se ponovo jezivo zaljubim, toliko da ceo dan ne mogu da jedem i ne mogu da spavam, izmučena ogromnom ljubavnom groznicom. Gotovo mi suze krenu kada shvatim da moj um i moja osećanja više ne mogu da proizvedu nešto toliko intenzivno sada u tridesetim. Mislim da je iluzija da je neko drugo ljudsko biće čista magija pred kojom želimo da padnemo na kolena u krajnjoj bespomoćnosti jedna od najlepših stvari koje mogu da se iskuse – kako ikada prežaliti tako nešto?

Kako sam starija, sve više zavidim ljudima koji ne analiziraju neminovne stvari u životu toliko opsesivno i mazohistički kao ja. Volela bih da mogu da zavirim u glave takvih ljudi barem na kratko i shvatim kakav psihički mehanizam im pomaže da se na zdrav način nose sa prirodnim procesima kao što je starenje. Isto tako, verujem da prihvatanje postepene degradacije svih životnih funkcija postaje lakše vremenom, jednom kada ta degradacija već toliko uzme maha da je jasno da je nepovratna.

Ipak, ponekad se zapitam postoje li i stari ljudi koji plaču kada posmatraju svoje fotografije iz mladosti, neutešni zbog načina na koji ih je pojeo zub vremena. Za nekih 30 ili 40 godina, svakako ću i sama morati da saznam kako je to. Jedino čemu se nadam je da ću imati dovoljno vremena da se pomirim sa stvarima koje su mi u ovom trenutku i dalje previše bolne za prihvatanje.

 

Do sledećeg posta,
vaša J.






Izvori slika:

Sve ilustracije je osmislio umetnik Mitch Blunt – možete ih pogledati u njegovom portfoliju.

  • Milena

    Draga Jasenka, čitam i samo klimam glavom… potvrđujem, sve je tako. Ja sam ove godine zakoračila u 40-u, i neću da te lažem, što se estetike i bolova tiče, samo će biti gore. Ali, imam i reči utehe za tebe…zaljubljivanje, onako kako si sama opisala u svom tekstu, je i te kako moguće u tridesetima. Ja sam ti dokaz. Ne verujem da nivo zaljubljenosti ima ikakve veze sa godinama. Ne brini, postičeš ti ponovo 😉

    • Jasenka_G (author)

      Ćao Milena, hvala ti puno na poruci! Što se tiče zaljubljivanja, mislim da si u pravu, to je malo više individualna stvar koja nema veze sa godinama 🙂 Tako da se slažem sa tobom, verovatno sam malo potcenila kapacitet za zaljubljivanje!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *