Kako je život posle ajahuaske jedna jako lična stvar i teško da prati neki strogo ustaljeni patern kod različitih ljudi, unapred se izvinjavam na subjektivnosti.


Najbitnije što imam da vam kažem za početak je to da je šansa  da dobijete trajnu psihozu nakon ajahuaske mala, a rizik da dobijete neko konkretno fizičko oštećenje mozga ili bilo kog drugog organa još manji ili čak nepostojeći. Što se tiče psihoze indukovane ajahuaskom, od preko stotinu iskustava kojih sam pročitala na Erowidu, samo je jedna priča bila od strane osobe koja je nakon ajahuaske morala da uzima antipsihotike u dužem periodu. Nemam da vam ponudim neku konkretnu statistiku jer nisam našla pouzdane izvore, ali generalno gledano, šanse za neki jako loš ishod su po svemu sudeći vrlo male.  Ako još uvek niste bili na ceremoniji, a zanima vas kakvo je to iskustvo, slobodno idite, pogotovo ako ceremoniju održava šaman sa dobrom reputacijom. Najverovatnije nećete poginuti niti poludeti, mada je praksa da se pre samog rituala potpiše izjava da preuzimamo odgovornost u slučaju sopstvene smrti.

Postavlja se i pitanje da li čovek zaista može da se pripremi za ceremoniju kroz određene metode meditacije ili slične mentalne vežbe. Prema mom iskustvu, želja da se ne zadobije trauma je već sama po sebi pogrešna, tako da takav plan treba odbaciti kao loš.  Ako u toku iskustva sa DMT-em dođete do nivoa potpunog rastapanja ega i brisanja svih referenci za koje se mozak drži (vreme, prostor, sećanja), znajte da nećeti biti spremni, kakvim god da ste životom živeli, jer će vam jednostavno biti istrgnut tepih ispod nogu i pašćete. Možete da padnete lepo ili ružno (to jest manje ili više bolno), ali ne možete da izbegnete pad. Jedina varijanta spremnosti  bi bilo prethodno iskustvo potpunog razaranje ega kroz meditaciju, ali verujem da je mali broj ljudi koji se rekreativno bavi meditacijom stigao do tog stupnja. Iskusni meditanti i budisti su nešto drugo, tako da ću o ovoj temi, nazovimo je Samadhi vs DMT, pisati drugi put.


Pređimo sada na glavnu temu, dakle život  nakon DMT-a. Podeliću ovu priču na dve faze:

The Curse of Red Pill (Dan 1 –  15)

Kao neko ko je patio od depresije dugi niz godina, nisam bila svesna koliko je ovaj nazovi normalni život u stvarnosti na koju smo navikli jedno jako ušuškano mesto koje nas dobro štiti od iskliznuća u ludilo. Čini mi se da zapravo i nije moguće doživeti krajnji užas ili krajnje oslobođenje u regularnom stanju svesti kada je Default Mode Network aktivni operater u ljudskom mozgu ( DMN je umreženi sistem nekoliko delova mozga koji kod odraslih ljudi kreira osećaj o identiteta sa ličnom istorijom). Upravo zbog uvida u to koliko je svakodnevna stvarnost na neki način bezbolna i razvodnjena verzija onoga što se dešava kada se DMN potpuno isključi, prva reakcija koju sam imala nakon što sam se vratila sa ceremonije bila je želja da se vratim u tu staru i dobro poznatu bledu stvarnost  i odmorim se od intenziteta onog što sam doživela. Nažalost, to uopšte nije bilo moguće prvih nedelju dana, a narednih nedelju dana je počinjalo da bude moguće na momente, ali još uvek ne konstantno.

Najgori deo dana te prve dve nedelje bilo je buđenje ujutru, to jest sam trenutak kada sam se iz sanjanja prebacivala u budno stanje. Mozak mi izgleda i dalje nije dovoljno brzo uključivao pomenuti  Default Mode Network pri prelasku u budno stanje i ideja mog ega se jako sporo učitavala na ekran moje regularne svesti, tako da u određenim trenucima rano ujutru nisam znala ko sam i vraćala bih se u neko neodređeno stanje koje je postojalo pre nego što mi je bilo dodeljeno ovo telo i ova ličnost.  Na neki način, svako jutro sam ponovo doživljavala istu traumu kao u toku same ceremonije, samo što je sada trajala par minuta a ne par sati.

U toku dana i na poslu sam se trudila da izgledam i ponašam se normalno koliko god je to bilo moguće. I pored tog truda, osećala sam se kao mi je neko dao dijagnozu neizlečive bolesti i informaciju o tome koliko ću još živeti. Sećam se da sam negde čevrtog dana nakon ceremonije na pauzi za ručak sedela u nekoj pekari i da me je u jednom trenutku zapljusnuo ogroman talas egzistencijalnog straha, verovatno najgori do tad. Sklopila sam oči u užasu i čekala da to prođe, iako sam se jedva savladala da ne krenem da vrištim i trčim kao neki odbegli ludak po centru Beograda. Znam da to sada zvuči preterano, ali ja sam u tim trenucima iskreno verovala da nekakav veliki čekić može u svakom trenutku da polupa ovaj svet preda mnom  i napravi rupe u tkivu vremena i prostora kroz koje se nazire krajnja istina od koje ne mogu da se sakrijem, u kojoj god izmišljenoj stvarnosti ja živela. Ponovo vam prolazila kroz najgori deo ajahuaska iskustva , kada se sve zaštitne zavese u mozgu podignu do kraja i kada moram da gledam u večni  i beskrajni haos koji deluje kao ultimativna kosmička stvarnost naspram ovog smešnog ljudskog poretka stvari koji se temelji na traženju smisla koga verovatno ni nema.

Krenula sam da osećam sažaljenje prema sebi samoj a u nekim najgorim trenucima sam počinjala da se izvinjavam sopstvenom mozgu, a potom i svojim roditeljima koji su mi genetski gledano dali jednu normalnu i relativno zdravu glavu koju sam ja zbog svoje glupe radoznalosti morala ovako da uništim. Razmišljala sam da li ću morati da idem u psihijatriju i krenem sa terapijom antipsihoticima kako ne bih napravila neku glupost u stanju straha ili panike, ali sva sreća da je polovinom druge nedelje ovo stanje straha počinjalo polako da bledi i bila sam sve ubeđenija da ću se izvući bez posledica.

Nisu sve strašne stvari koje su se dešavale tih prvih desetak dana bile vezane isključivo za neke introspektivne vizije. Iz nekog razloga, počela sam da budem preterano svesna prisustva drugih ljudi oko sebe, do te mere da sam bila prisiljena da budem tihi svedok tuđih misli i osećanja. Svaki čovek mi je bio na neki način transparentan – ne bih morala ni da ga pogledam u lice. Intimni parčići tuđih života su nekako nalazili put do moga mozga, a u par navrata mi se činilo da ću da se onesvestiti ili dobiti epileptični napad jer bih počela da doživljavam nešto i na vizuelnom planu – videla bih scenu iz života određene osobe kako se na silu učitava u moj mozak. Ne bih ni stigla da svesno obrazujem utisak o toj osobi, a slika je već bila tu, kao film na platnu. Ovo bi trajalo samo par sekundi, a zatim bi se prekinulo. Nisam radila ništa da ovakve stvari oteram, pustila sam ih da se jednostavno dešavaju jer pružanje otpora teško da bi pomoglo. Samo sam osećala da to što mi se dešava ne treba da bude dostupno jednom ljudskom biću, barem ne meni u ovoj fazi života.

Iz neke racionalne perspektive, razmišljam da li su ovakve stvari bile neko kratkotrajno flertovanje sa šizofrenijom.  Koliko god sve ovo bilo neverovatno zanimljivo, u trenucima dok traje je svakako više jezivo nego zabavno.  Kako je pomenuti  Default Mode Network vrlo važna stavka u budnom funkcionisanju zdravog ljudskog mozga, intervali kada DMN ima prekide u radu su verovatno vrlo bliski onome što jedan duševni bolesnik živi kao svoju stvarnost. Nailazila sam na Internetu na kojekakve rasprave koje  se tiču ideje da šizofrenici možda vide proširenu verziju stvarnosti bližu konačnoj istini koju ljudski mozak jednostavno ne može da podnese a da ne počne da pregoreva i kvari se, kao kompjuter u koji je ubačen previše kompleksan program. Ostavljam otvorenu mogućnost da je ovo tačno, jer ne vidim zašto ne bi bilo. Ono što mi opažamo kao stvarnost je ionako samo visoko filtrirani način percepcije koji se evolutivno pokazao kao najpraktičniji i zato se ustalio. Sve van toga nije u pravom smislu reči bolesno, ali nije korisno za evoluciju koja potencira proces razmnožavanja i usavršavanja praktičnih veština koje omogućavaju nekakvu dominaciju ili komfor. Ostavljam vam da sami razmislite o tome da li je regularno stanje ljudske svesti nešto što je ’’istina’’,  a ono što šizofrenik ili osoba pod uticajem psihodelika vidi nešto što ’’nije tačno’’.


Memento Mori (Dan 15 –  nadalje)

Jednog jutra nakon otprilike dve nedelje posle ceremonije, shvatila sam da konačno mogu da napravim otklon između razmišljanja o metafizičkim kvalitetima ovog univerzuma i svakodnevnih misli koje se tiču mog života kao čoveka ovde u ovom svetu. Default Mode Network je ponovo pustio korenje i neka privremena mentalna rana koju sam imala je zarasla. Počela sam sve manje da se plašim šizofrenije i nije mi više ni padalo na pamet da idem da vidim psihijatra.

Nova stvar sa kojom sam se susrela u ovom periodu je bila pojačana svest o sopstvenoj smrtnosti, nepovratnom toku starenja i u neku ruku kratkom vremenu koje ću provesti ovde. Ne mogu da kažem da je svest o smrtnosti neprijatna, jer sam je uvek imala kao i svi mi, samo što se sada pojačala do te mere da imam osećaj kao da mi sve vreme sedi na ramenu. Više uopšte ne razmišljam o samoubistvu niti sam depresivna, čak ni kada imam jako loš dan. Svest o tome koliko je cela ova priča koju nazivamo ljudskim životom osetljiva i lako uništiva mi jednostavno ne daje da uopšte razmatram ideju samoubistva, jer mi se iz ove perspektive čini da je smrt ionako toliko blizu da nema smisla požurivati je.

Na mene lično ovaj ’’memento mori’’ efekat ne deluje u hedonističkom smeru. Nemam želju da zgrabim sve što mi život pruža niti bilo šta slično tome. Štaviše, čini mi se da mi je sada više stalo do toga da vodim računa o sopstvenom zdravlju i  poradim na svojih par svojih loših navika. Na neki način, žao mi je zloupotrebljavanja sopstvenog tela i uma više nego pre. Iz ovog razloga nisam sigurna koliko ću se često vraćati psihodeličnim i drugim drogama jer imam osećaj da me mozak već moli za milost. Naravno, ima još par stvari koje bih volela da isprobam, ali to teško da će biti u narednih par meseci.

Skrenula bih pažnju na to da i dalje imam momente kada se vraćam u stanje svesti koje vezujem za ajahuasku i smatram da će to trajati u manjem ili većem intenzitetu dogod budem živa, jer ono što sam iskusila ne može da se zaboravi. Više ne vidim problem u tome, jer proces uzimanja onoga što nazivamo ’’red pill’’ nije reverzibilan, a tako i treba da bude. Priznajem da mi na trenutke zasmeta činjenica što ne mogu da verujem u to da je nekakva univerzalna ljubav glavna kosmička sila. Jednostavno, smatram to glupim iako deluje jako lepo i utešno kao ideja. Ljubav i sve pozitivne elemente doživljavam samo kao deo šire kosmičke smeše, koja itekako sadrži i gomilu užasnih stvari koje ne mogu da se ponište dobrim. Krajnji ishod nije lep, nego je izmešan i haotičan. Moramo prihvatiti sve.


Ja u ovoj fazi svoga postojanja i dalje ne mogu da prihvatim sve. Ljudska priroda mi nalaže da verujem da dobro pobeđuje, ali mi ono što sam doživela potvrđuje da nikakve pobede ni izlaza nema, već samo omekšavanja sopstvene prirode do najfluidnije moguće receptivnosti koja je možda jedini mudri odgovor na beskrajni haos.


Do sledećeg posta,
vaša J.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *