U ovom poslednjem tekstu koji planiram da napišem na temu psihodelika (ne brinite, biće ih još ali posle određene pauze!), pozabaviću se jednim terminom koji nerado koristim jer ga smatram previše glorifikovanim (zbog toga i opasnim!), a to je čuveni ego death.


Mislim da je termin ego death (smrt ega) došao do gotovo svakog malo ozbiljnijeg istraživača psihodeličnih supstanci. Za određeni broj ljudi ego death je postao i neka vrsta ”svetog grala” kome po svaku cenu teže, u šta se možete uveriti ako malo bolje pregledate Reddit i Bluelight subforume. Iako nisam planirala da napišem ovaj tekst zbog određenog prezira koji gajim prema terminina koji su ”mistični”, glavna motivacija mi je u ovom slučaju bila samilost prema ljudima koji su nesrećni jer nisu dobili od psihodeličnih supstanci ono što su očekivali.

U slučaju da možda ne znate šta je ego death, savetujem vam da prvo pročitate Wikipedia članak, gde ćete videti da postoji nekoliko tumačenja – u Jungovoj psihologiji, u New Age ideologiji, zatim prema T. Liriju (bazirano na njegovim iskustvima sa LSD-em) i na kraju u istočnim religijama kao što su različite grane budizma. Ne bih sada ulazila u detalje i razlike u definicijama, ali generalna ideja oko koje bi se verovatno svi pomenuti pravci manje-više složili je to da je ego death gubitak (kratkotrajan ili permanentan!) subjektivnog identiteta koji svi mi smatramo za naše ”ja”.

Što se tiče mog ličnog iskustva sa ego death fenomenom, smatram da sam ga na kratko susrela druge večeri ajahuaske ceremonije, neposredno pre no što sam počela da vrištim i upala u psihotični napad. Da li to iskustvo može da se nekako opiše? Da, smatram da može (barem donekle) i da nije transcendentno niti mistično na način koji bi opravdao verbalnu lenjost i posezanje za izrazima kao što su ”beyond words” i slično. Ljudski jezik je jedan precizan instrument (vredan svakog divljenja, ako mene pitate) i njime mnogo šta može da se demistifikuje ako se uloži određeni trud.

Ego death je, prema meni, jedna privremena iskrivljenost naše percepije koja u tim trenucima prestaje da deli doživljaj stvarnosti na ”posmatrača” i ”posmatrano”. Stvara se utisak da je srušen nekakav ”zid” koji prethodno nismo ni smatrali za zid nego za jedino moguće stanje percepcije. Nakon rušenja pomenutog zida nastupa osećaj ogromnog straha a nekad i divljenja, s obzirom da se prvi put u životu susrećemo sa takvim stanjem uma. Poređenja radi, verujem da slično reaguje i malo dete koje prvi put oseća kišu ili sneg na svojoj koži i to iskustvo ne može da uporedi ni sa čim doživljenim pre, jer ne poseduje nikakve adekvatne reference. Tako je i sa ego death iskustvom – reference za ovo stanje ne postoje, sem ako ste eventualno imali near death experience ili neku ozbiljnu traumu.

Ego death, barem iz mog iskustva, podseća na niz silovitih udaraca o zid i to tako da poslednji udarac slama ne samo zid između dve odvojene prostorije nego i kompletnu scenu, uključujući i ”glumce”. Slama se i onaj nasilnik koji je lupao o zid i onaj jadničak koji je sedeo u susednoj sobi, drhteći od straha dok se zid tresao. Nakon što se sve slomilo i pomešalo u neprepoznatljivu masu, nastaje osećaj nepodnošljivo intenzivnog haosa. Pošto posmatrač više ne postoji, a ne postoji ni percepcija niti objekti percepcije, ono što je ostalo je neartikulisano, nalik na ogromni potencijal koji tek treba da rodi nešto. Potreba da nastane novi uređeni sistem i novi zid je ogromna i potpuno srazmerna tom novonastalom haosu koji kovitla u sebi i polomljenog posmatrača i polomljeno posmatrano. Počela sam da vrištim dok se ovo događalo jer sam bila dovedena u stanje koje mi ne dozvoljava izbor. Izbora kao koncepta više nije bilo, pošto nije bilo ni mene kao entiteta koji ima pravo da odluči hoće li učestvovati u haosu ili se vratiti u pređašnje stanje kada je zid još postojao. Kao da sam se rasula po beskrajnoj karti prostora i vremena i zadržala svest o svakom svom atomu pojedinačno ali ne o grupnom identitetu tih atoma, onome što sam nekada bila ”ja”.

Rekla bih da ljudi česće pokazuju strah nego divljenje kada ih ego death prodrma u toku psihodeličnog iskustva, ali ne zato što su nezreli ili ne umeju da se opuste, već zato što je potrebno uzeti relativno jaku dozu određene supstance (najčešće nekog triptamina ili LSD-a) kako bi se stiglo do ego death tačke. Takva jaka doza je po pravilu veliki stres za psihu, a može da bude i iscrpljujuća po telo. Iz ovih razloga i dalje smatram da uzimanje ajahuaske i srodnih supstanci predstavlja jedno zanimljivo trovanje koje svakako može da ima transformativne psihološke efekte, ali je fizički gledano i dalje trovanje na koje organizam loše reaguje.


Da li bi ovaj svet postao bolje mesto kada bi svi iskusili ego death barem jednom?

Smatram da je određenim tipovima ličnosti ego death koristan, dok ga nekima nikako ne bih preporučila, pogotovo ne jako osetljivim umovima kojima je potrebna čvrsta usidrenost u ”običnoj realnosti”. Tako da je moj odgovor ne – možete biti savršeno samosvesna i samoostvarena osoba bez ikakve intervencije psihodelika i hemijski izazvanih graničnih iskustava.

Pošto najveći deo vremena provodimo u stanju svesti koje nije kontrolisano nikakvim supstancama (barem ja, ne znam za vas ali se nadam da ne koristite nikakve supstance redovno!), mislim da je to stanje ono na koje treba da se najviše skoncentrišemo u ovom životu. To obično, trezno stanje treba da bude ispunjavajuće i predstavlja nam najpouzdaniji izvor zadovoljstva, stabilnosti i spokoja.

Da li je regularno stanje svesti ”iluzija” a izmenjeno stanje svesti ”bliže apsolutnoj istini”?

Ne bih rekla. To je još jedan opasan koncept, ali istovremeno i dosta predvidljiv jer prati romantičnu ideju na koju svi padamo – ”grass is always greener on the other side.” Sa racionalnog stanovišta, ne vidim zašto bi bilo šta što doživljavamo na nekoj supstanci bila ”stvarnija stvarnost”. Možda će nam naš mozak tako protumačiti neko izmenjeno stanje svesti (DMT tripovi su svakako najozbiljniji kandidati za ovakve vrste ubeđenja) ali ne vidim zašto bi se tako nešto trebalo uzeti zdravo za gotovo. Samo zato što je neko stanje drugačije ili naizgled lucidnije, ne znači da je ”stvarnije”. S druge strane, nije ni manje stvarno – oba stanja prosto stoje negde na spektrumu mogućnosti naše svesti.


Zatvoriću ovu priču uz dva korisna videa i jednu knjigu umesto zaključka, jer želim da podelim sa vama rad nekoliko ljudi koje cenim i čiji je pristup psihodeličnim supstancama ostao u okviru zdrave radoznalosti vođene solidnim znanjem prirodnih nauka i odbacivanjem sujeverja.

Hamilton Morris je mladi američki pisac i naučni istraživač koji se bavi psihodelicima, a postao je popularan zbog svoje kolumne u Vice magazinu (Hamilton’s Pharmacopeia) koja je kasnije prerasla u zanimljivu dokumentarnu seriju. U prilogu je intervju sa Hamiltonom kod Joe Rogana:


Paul Stamets je američki mikolog sa velikim znanjem i iskustvom koje se tiče kako psihoaktivnih, tako i jestivih i lekovitih pečuraka. On je takođe gostovao kod Joe Rogana:


Poslednja stvar koju bih podelila sa vama u ovom članku je jedna odlična knjiga o psihodelicima koju sam nedavno pročitala – ”How to Change Your Mind”. Autor je američki novinar Michael Pollan, a knjiga se bavi upotrebom psihodelika u psihoterapiji kao i autorovim ličnim iskustvima. Pollanovo iskustvo sa 5-MeO-DMT-em je prelepo napisano, pa vam od srca preporučujem da ga pročitate!

 

Do sledećeg posta,
vaša J.






Izvori slika:

Slike navedene po redosledu pojavljivanja na strani:

1. Leonardo Santamaria, “Sensory deprivation & ego death”
2. Iz privatne arhive

  • Igor

    Možda je ‘Smrt ega’ o kojoj mnogi izveštavaju, svojevrsni ‘spiritualni šamar’ sebičnom egu, koji manje egoistični nisu dobili? Lep tekst na više nego zanimljivu temu…

    • Jasenka_G (author)

      Pozdrav Igore, drago mi je da ti se dopao tekst. Nisam sigurna da li su egoističniji ljudi skloniji tome da iskuse ego death, ja se nekako više držim ideje da to gotovo svako može doživeti pod određenim uslovima i uz određenu dozu supstance. Naravno, to je samo moje mišljenje – nisam dovoljno stručna da bih davala neki dalji sud. Bilo bi zanimljivo uraditi neko istraživanje o tome kakav tip ličnosti najčešće doživljava taj tip iskustva.

  • Janko Vukotić

    Jasenka,

    Na tvoj altruistički pokušaj da “pomogneš” niščima kritikom ideja koje smatraš opasnim, želim da odgovorim kritikom tvoje kritike, budući da je smatram nedostatnom i stoga opasnom.

    Počeću od tvog prezira prema “mističnim” terminima i “prosvetiteljske” sklonosti ka veličanju koncepata kao što su “zdrav razum”, nauka, prirodno, precizno, razumno, logično, dokazano itd.

    Rekoh da su u pitanju koncepti jer upravo to i jesu – sintagme koje se mogu predstaviti u ovom ili onom svetlu i ako ne pazimo, prihvatićemo konotaciju koju nam autor nameće ili sugeriše (da budem politički korektniji)… jer šta je zapravo zdrav razum, šta je zapravo prirodno?

    Ideje koje zagovaraš i vrednosti koje pripisuješ rečima kao nosiocima tih ideja i same su plod doktrine, tako da je prava ironija to što upozoravaš čitaoce da se paze indoktrinacije od strane šamana i New age učitelja.

    Iza New age učenja ne postoji onaj zloslutni sufiks -izam koji svedoči o tendenciji ideologije da svojim opsesivnim dominantama potčini sve ostale diskurse. S druge strane, pravac iz kog dopire tvoj pozitivistički diskurs, odlikuju sve negativne osobine -izama u njihovim najperfidnijim i najtoksičnijim oblicima.

    Znam da pišem komplikovano jer se trudim da što više misli sabijem u što kraći tekst za što manje vremena, ali i da sve to argumentujem. To mi verovatno ne polazi za rukom, ali avaj, protivrečni smo sebi.

    Sama naša priroda ne kongruira sa onim što bi ti htela da priroda bude, to jest precizna, sistemski uređena, nedvosmislena, organizovana egom ili onim što mi smatramo razumnim.

    Zapravo, priroda jeste uređena, ali ne onako kako mi to očekujemo i ono što nazivamo haosm, samo je red koji ne umemo da opazimo i shvatimo. Tom redu mi pokušavamo da nametnemo svoju viziju reda i u tom sukobu sa stvarnošću nastaje patnja.

    Želim da upozorim čitaoce na “simboličko nasilje” u tvom tekstu. “Simboličko nasilje” najjednostavnije rečeno podrazumeva predstavljanje reči i ideja u negativnom svetlu i to tako što ćemo ih združiti sa drugim negativno konotiranim rečima ili što ćemo jednostavno tvrditi da su negativne. S druge strane, proizvoljno ćemo konotirati koncepte koje smatramo stabilnim, izvesnim i valjanim.

    Npr. Jasenkino: “sve one tipične gluposti koje ćete naći na sajtovima…” A ko kaže da je glupo? Jasenka? Na osnovu čega? Na osnovu toga što tvrdi da je njen diskurs naučno podržan… A gde je pečat?

    Naravno, sve da pečat i postoji, možemo se s pravom zapitati: “a šta to legitimiše taj pečat?” U pitanju je neki drugi pečat koji takođe legitimiše pečat i tako u krug. Tako funkcionišu institucije i ono što je politički i ekonomski podobno postaje naučno ili zakonski “validno” po sistemu referenci, akademskog citiranja i “pitaj mog brata lažova” fazonima kojima se danas nešto naučno dokazuje. Tako ad infinitum, a konačni dokaz i nepogrešivi pečat koji će legitimisati sve podređene pečate nekako uvek izostaje.

    Isto tako je svaka reč objašnjena drugim rečima koje su objašnjene nekim drugim rečima i sve se ad infinitum pozivaju jedna na drugu… toliko o tome da su reči definisane i definitne, a onda toliko i o tome da su precizan instrument.

    Dalje, naučni argumenti su neretko ad verecundiam dakle logički defektni u startu, a kada masa veruje institucijama i citira “naučne izvore” ili ne radi čak ni to već samo veli da je tvrdnja naučno dokazana, u pitanju je ad populum logička pogreška u dokazivanju.

    Tako se nauka i institucije prve ne drže logike na kojoj bi trebalo da počivaju i koja bi trebalo da nam garantuje valjano mišljenje. S tim u vezi, mislim da sa velikom rezervom treba uzimati nauku u usta, naročito kad i sam nisi naučnik već laik koji je dosta vremena proveo guglajući.

    Nauka podrazumeva hipotezu, eksperiment, rezultate te tumačenje tih rezultata i zaključke o uzročno posledičnim vezama eksperimenta, dakle tumačenje eksperimentalnog kauzaliteta i naposletku sintezu zaključaka u svrhu postavljanja nove hipoteze. Ključno mesto ovde je interpretacija rezultata koja je uvek određena premisama hipoteze koje su uvek subjektivne, reduktivne, porozne i donekle proizvoljne. Takođe je pitanje eksperimenta problematično. U prirodi, phyisis-u je sve povezano i ne možeš ispitivati prirodne procese i pojave u veštački kontrolisanim uslovima. Ispituješ li pacove u kavezu ne možeš sa potpunom sigurnošću utvrditi kako će se ponašati u prirodi jer kavez i priroda nisu isto. Te kontekstualne razlike zna da prepozna čak i pacov, ali nauka za njih nekako ostaje slepa.

    Tipična glupost je dakle ono za šta Jasenka kaže da je tipična glupost, a ono što ona smatra pametnim, pametno je. Šta ćemo sa mogućnošću da je Jasenka potpuno u krivu? Ignorisaćemo tu mogućnost jer se Jasenka poziva na nauku i na sholastičke članke.

    Jasenka se poziva na nepogrešivost razuma i preciznost jezika, ali ipak je Jasenkin jezik pun neodređenosti i esejističke deskripcije. S druge strane, ja koji ovde stajem u odbranu “mističnih gluposti” koje Jasenka napada, pribegavam dijalektici jer moram sa dotičnom da govorim jezikom koji poštuje – jezikom nauke.

    Reci mi, Jasenka, pošto je jezik precizan instrument i ako ne postoji ništa beyond words, zašto onda razlike u jezicima i konotativno raslojavanje? Zašto tvoj jezik opisuje samo jedan aspekt snega, a Eskimi za sneg imaju više desetina reči? Valjda misliš da ne postoji nikakav sneg kao realni fenomen mimo jezika pa ne postoji ništa beyond words. Ili možda misliš da tvoje reči potpuno mogu da iscrpe karakteristike stvarnosti koju opisuju?

    Da si se podrobnije bavila lingvistikom nabasala bi na De Sosira ili Lakana i skontala bi da jezik upravo ishodi iz potrebe da se označi neoznačeno i neoznačivo. Ti znaci koje ti koristiš nikad nisu dovoljni da odrede ili urede stvarnost koju opisuju, a koja je s toga beyond words (barem kad su ljudski jezici u pitanju). Ako nije tako, molim te mi na reči prevedi pesmu ptica, hučanje vetra ili značenje devete simfonije. Imenuj mi tišinu. Kako se ona izgovara? Kako se ona jezički označava? Samo hrabro i precizno! Čim oglasiš tišinu, jezički ćeš i fizički proneveriti sam njen fenomen tišine. Otreaćeš tišinu izgovarajući reč. Postoji svašta što je beyond words, no, to razumu deluje strašno, zar ne?

    Valja se paziti neodređenih etiketa kao što je “logično”, “prirodno”, “razumno” i slično. Dovoljno je da se neko samo pozove na logiku pa da ga naivan čitalac smatra učenim i razumnim čovekom. Logika se jednako uspešno može koristiti da se dokažu dve protivrečne tvrdnje i toliko o tome, a ono što se u raspravama naziva logikom odnosi se na plauzibilnost/uverljivost retorike sagovornika. Podsećam da i laž može biti uverljiva ako se pomeša s istinom. Sve to se zaboravlja pri inertnom poštovanju reči kao što je “logika”. Toliko je jaka aura tih reči, toliko je jako poverenje mase u institucije i autoritete koji diktiraju i legitimišu sisteme vrednosti.

    Jeste li se zapitali zašto je to tako? Tako je zbog naše nove religije – nauke. U tom kontekstu bih skrenuo pažnju na ono što bi trebalo da deli nauku i religiju. Jedno je put sumnje i dokazivanja, a drugo je put vere. Naravno, oba su završila u doxi i dogmi, a od sumnje i vere (budući da su korelativne) nigde ni traga.

    Danas je dovoljno samo reći da je nešto naučno dokazano pa da se u to poveruje. U lažnoj skromnosti mi poričemo svoju kritičku svest slepo verujući da ljudi koji su nečemu podredili živote, znaju to nešto bolje od nas (argumentum ad verecundiam strikes again)… no, šta ćemo sa mogućnošću da su i oni zavedeni nekim početnim premisama ili da su njihovi “naučni” zaključci pristrasni ili u službi manipulacije i/ili ostvarenja interesa?

    Hoćemo li reći da su institucije nepogrešive ili da ih ne vode ljudi? Hoćemo li reći da ljudi nisu skloni manipulaciji i pristrasnosti (egoizmu) ili hoćemo li reći da su naučnici i institucionalni poglavari potpuno objektivni i iznad subjektiviteta?

    Sve to se nekad verovalo i za svete oce i od njihovih stavova građene su dogme na kojima se kasnije gradila teologija – NAUKA o bogu. Te dogme su se usložnjavale i razvijale na početnim premisama, a nikad podrivale ili opovrgavale da bi se održala iluzija nepogrešivosti i postojanosti.

    Upravo to je skolastika i upravo to je škola. Slepo držanje dogme i tvrdoglava doslednost početnim premisama u pokušaju da se stvori iluzija konzistentnosti… jer iluzija konzistentnosti je potrebna egu budući da nije realno konzistentan.

    Kažem da je nauka danas religija jer se zaboravilo osnovno počelo i duh nauke – sumnja i preispitivanje. Tako zapadamo u paradoks da se učenima odnosno doktorima zovu oni koji su napamet naštrebali štivo iz udžbenika, a da se oni koji se uče sumnji i kritičkom mišljenju (humanisti), tretiraju kao nenaučni, skrajnuti u zapećak društva.

    Koristim “big words” ovde pa da ih objasnim ukratko. Reč “sholastika” (koja je u sprezi sa potonjim “school” i “scholar”) se odnosi na srednjevekovno razdoblje u kulturi koje je podrazumevalo potčinjavanje filozofije religiji i svođenje filozofije na nesporivost tvrdnji prethodnih autoriteta – nepogrešivih velikana. Takvim je npr. smatran Aristotel jer je bio podoban hrišćanskoj doktrini kojoj je filozofija služila. Dela drugih velikana poput Epikura, spaljivana su na lomačama jer nisu bila u skladu sa sholastičkom dogmom. Danas je stanje sa naukom isto, samo ona služi kapitalizmu i konzumerizmu te obmani stada kao što je nekad filozofija služila hrišćanskoj indoktrinaciji.

    Čak i moderna forma pisanja akademskih radova i dokazivanja pozivanjem na reference nije ništa drugo do sakrivanje iza peševa kaputa sholastičkih autoriteta kao što se hrišćani pozivaju na neospornost svetih otaca. Naučnih radova već ima toliko da se reference mogu naći za dijametralno suprotne stavove, a sada, znajući kulturno zaleđe reči scholar, pročitaj opet svoj uput na ” google scholarly articles” pa mi kaži da si deluješ ozbiljno.

    Dalje, problem s referiranjem nije samo mogućnost da se nađu oprečno interpretirane naučne studije već kako se uopšte tumače naučni zaključci.
    Problem je u tome što naučni eksperiment pri dokazivanju bilo čega obuhvati broj faktora koje ispituje i onda izvodi jednostrane zaključke koji su u skladu sa početnim premisama nauke ili istraživanja (kao što su evolucionizam, materijalna osnova fenomena itd.) dok se sve druge moguće implikacije ignorišu. Nauka je ideološki jednostrana i to je problem sa naučnim zaključivanjem i dokazivanjem, što se kreću u domenu nedokazanih teorijskih okvira i to na taj način koji će podržati te okvire. Npr. evolucionizam koji, iako plauzibilan, nije aksiom nego teorija… i još uvek je tako, ali istraživanja tu teoriju izmaju kao osnovnu premisu… pa kakva su to onda istraživanja?

    Navešću primer sa shizofrenijom i LSD-jem. 70-ih su istraživanja potvrdila da LSD izaziva shizofreniju. Istraživački manir bio je jadan, ali zaključci su zvanično prihvaćeni. Od 100% shizofrenih ispitanika, preko 50% je uzmalo LSD ergo LSD je izazvao shizofreniju. Trebalo je 40 godina (budući da su eksperimenti i istraživanja sa sličicama zabranjeni) da nauka revidira ove tvrdnje i da se postavi pitanje “nisu li shizofreni pacijenti jednostavno skloniji konzumiranju halucinogenih droga ili psihoaktivnih supstanci uopšte”. Eto, to je tvoja nauka.

    A onda, šta je shizofrenija i šta je normalno? Hoćeš mi dati definiciju normalnog? U psihologiji i psihijatriji ih ima bar tri i nisu međusobno naročito kompatibilne. Naravno, primetio sam da se držiš biohemije i fiziologije kao nešto egzaktnijih nauka, ali ni tu nisi tačna.

    A SADA DA POJEDNOSTAVIM STVARI i odgovorim direktno i kratko na problematična mesta u tvom tekstu.

    To što si upala u “psihotični napad” tokom ayahuasca ceremonije svedoči o nedovoljnoj pripremljenosti tvojih kognitivnih funkcija da obrade i urede haos utisaka koji te je zapljusnuo. To što si uopšte doživela kao haos i psihotično svedoči samo o tvom grčevitom držanju za ono što smatraš stvarnim i normalnim, a što nije nužno takvo kakvim ga smatraš.

    Kažeš da je ego death privremena iskrivljenost naše percepcije i možda jeste tako, ali šta ako je ego hronična perceptivna devijacija?

    “Potreba da nastane novi uređeni sistem i novi zid je ogromna”… I potpuno individualna. Nastala je usled tvog grčevitog držanja za poznato i nespremnosti da se prepustiš iluziji da nešto znaš i da jesi baš to što ti treba da misliš da si. Potreba da digneš zid jest potreba da nešto ograničiš i definišeš, potreba da održiš iluziju kontrole. Sklonost ka kontroli i jeste odlika desnih, pozitivističkih i egoičkih struktura, no kontrola je iluzija, kao što su svi ti zidovi koje dižeš i granice koje crtaš, zapravo imaginarne, arbitrarne i služe samo lakšoj orijentaciji i markiranju i opisu stvarnosti, a ne zaapravo određivanju prirode stvarnosti.

    “Počela sam da vrištim dok se ovo događalo jer sam se osećala mentalno silovano.” Ko insistira na “konzervaciji” onoga što smatra nepobitnim doživljava svaku promenu i različitost kao nasilni faktor destabilizacije. Održivost je takođe iluzija. Sve se menja i sve je stalno u previranju. Tvoji pojmovi održivosti I stabilnih identiteta I entiteta su deluzionalni.

    “Pošto nije bilo ni mene kao entiteta koji ima pravo da odluči hoće li učestvovati u haosu ili se vratiti u pređašnje stanje kada je zid još postojao…” Ni kad si se rađala nije bilo tebe da odlučiš hoćeš li se roditi I učestvovati u životu ili ćeš se vratiti u bezbednu, sigurnu, toplu, stabilnu prijatnost materice.

    “Kao da sam se rasula po beskrajnoj karti prostora i vremena i zadržala svest o svakom svom atomu pojedinačno ali ne o grupnom identitetu tih atoma, onome što sam nekada bila ”ja”. – subjektivitet se deskripcijom I metaforama sa fizičkim opisuje I nema drugg načina da se izrazi… ” Tačno, ali grupni identitet kao I identitet uopšte, samo je iluzija. Tvoji atomi su puni praznine I između njih je više praznine no kontakta. Grupa postoji, ali apsolutno jedinstvo i uniformnost entiteta… ne baš tako kao što misliš. Sama reč identitet označava poistovećivanje. Tvoj identitet je samo koncept uz koji prianjaš i sa kojim se poistovećuješ, koji prisvajaš (sopstvo) i na osnovu te egoičke posesivnosti gradiš iluzorno jastvo (ego)… iluzorno jer ne poseduješ ništa… jer je tvoje posedstvo ma čega, pa i sebe, toliko bolno relativno… da ga najmanji dašak vetra može pojebati i rasejati te u zvezdani ili zemljani prah iz kog si potekla i to po tvom naučnom velikom prasku, a ne po Bibliji. O čemu govorimo onda, kakvo “ja” bre?

    “sve one tipične gluposti koje ćete naći na sajtovima raznih udruženja koja organizuju ceremonije nemaju nikakve veze sa hemijskim činjenicama.” Vau, hemijske činjenice. Aj da vidimo koje su to:

    “Ajahuaska ne čisti telo ni od čega i svakako ne predstavlja ”detoksikaciju”, nego baš suprotno – vi ste na neki način ”otrovani” narednih 12 sati. Deo naše kičmene moždine koji se zove area postrema i kontroliše nagon za povraćanjem burno reaguje na prisustvo DMT-a i srodnih supstanci prosto jer vrši svoju prirodnu funkciju, a to je detektovanje nepoželjnih supstanci u krvi i pokušaj da se telo odbrani od njih. 1) Povraćanje i jeste jedan od prirodnih načina da se telo oslobodi otrov. Ti ne možeš znati i zato NE BI TREBLO NI DA TVRDIŠ da telo čisti sebe od ajauaske. Možda je baš ajauaska indukovala generalni detoks.

    Dalje, Area postrema ne reaguje na prisustvo DMT-ja u krvi jer bi se inače povraćalo pri unošenju DMT-ja I slično… area postrema reaguje na kombinaciju DMT-ja i MAOI inhibitora i ne reaguje UVEK tako da tvoj tvrdnja pada u vodu.

    Dalje, DMT se prirodno nalazi u ljudskom telu I otkriva se u malim količinama u urinu tako da SIGURNO nije nepoželjna supstanca u krvi… takođe selektivno propustiljive ćelijske membrane “propuštaju” molekule DMT-ja u potpunosti tako da se ćelija “otima” da apsorbuje što više DMT-ja… toliko o njegovoj toksičnosti. Pročitaj “scholar” članke malo bolje.

    “Što se tiče priče da pinealna žlezda luči DMT (to je još jedna od popularnih kvazi-činjenica vezanih za ajahuasku), ne postoji ni jedna ozbiljna studija koja je dokazala da je to zaista tako (slobodno ispregledajte google scholar članke ako vas ovo zanima).” Ovo je tačno, “ispregledajte google SCHOLAR članke” To ti je referenca, šta?

    “… ide u prilog ideji da DMT nije proizvod koji je namenjen da ima neku korisnu funkciju u našem telu.” DEMAGOGIJA.

    “Ako smatrate da ste kukavica i osoba na nižem stupnju nekakvog nazovi ”spiritualnog” razvoja zato što su vas psihodelici naterali da se najgore moguće ispovraćate, preznojite, uplašite kao malo dete i u krajnjoj liniji možda ne doživite taj ego death koji ste toliko hteli, želim samo da vam poručim da pokušate da zaboravite na indoktrinacije koje dolaze od strane kojekakvih samoproklamovanih šamana i New Age učitelja.”
    Ili ipak jeste kukavice koje toliko prianjaju uz sisteme vrednosti za koje misle da im jemče egzistencijalnu sigurnost I opstanak da se identifikuju sa tim sistemim pa svaku poroznost vide kao svoju smrt od koje se upiške u gaće… ali ta smrt je neminovna pre ili kasnije I samo loše organizovan um je doživljava kao haos. Zato, kao što kaže Jasenka; “Pokušajte da sačuvate zdrav razum i kritički posmatrate sve što vam se servira.” pa tako i njeno demagoško i indoktrinarno pseudonaučno inkriminisanje misticizma.

    “Opet iz ličnog iskustva, smatram da je zdrav razum jedna osetljiva konstrukcija koju treba dobro čuvati. S obzirom da je ono što nazivano regularnim stanjem svesti rezultat prirodne selekcije, ovo stanje verovatno i jeste najkorisnije i optimalno za evolutivnu fazu u kojoj se trenutno nalazimo.” Onda psihijatrija I psihologija nisu ni potrebne… niti ekologija… niti diplomatija niti bilo šta… jer evolucija zna šta radi I regularno stanje svesti koje rezultira glađu, ratovima, istrebljivanjem vrsta, masovnim samoubistvima I ubistvima, depresijom, anksioznošću, imperijalizmom, koncentracionim logorima, staljinističkim čistkama itd… to regularno stanje svesti je rezultat prirodne selekcije I optimalno je za evolutivnu fazu u kojoj se trenutno nalazimo. To regularno stanje svesti optimalno je jedino za eksploataciju mase i segregaciju društva, ništa više. To regularno stanje svesti opire se evoluciji čiji je imperativ promena. To regularno stanje svesti je rezultat prirodne selekcije i to one pri kojoj ljudi koji su prevazišli to “regularno” stanje svesti, obmanjuju jeftinu radnu snagu da održi to “regularno ” stanje svesti jer je ovo prirodni resurs… Poziv na izrabljivanje.

    “ali ne vidim na koji način je ego death stanje bitno u ovom trenutku u našoj evoluciji, sem možda kao sporadično iskustvo za koje treba biti zahvalan ako se slučajno desi, ali ne težiti tome – pogotovo ne kao permanentnom stanju.” Kontam i ja da ne vidiš. Ego je koren svih ideologija I sukoba, izvor sujete, grešenja, laži, nasilja I sličnog. Nemam vremena da sad to objašnjavam jer sam već postao nemaran u kucanju ovog teksta koji je nažalost prerastao u tiradu. Toliko sam iznerviran tvojim tekstom da me više mrzi da se artikulišem, ali ko razume shvatiće, a ko ne želi, neće. Vidiš, da sam manje egoističan I da se manje poistovećujem sa svojim ubeđenjima, ne bih pasivno agresivno reagovao na nedostatnost tvojih ubeđenja pa bih ti bolje objasnio. Eto zašto je dobro da ego oladi. Da sam razrešio pitanje ega, moj tekst bi bio politički korektniji I ne bi te iznervirao već bi negativnu energiju koju sam osetio čitajući tvoj blog, sublimirao. Ovako će moja negativna energija nadrkati tvoju ili nekoga ko ovo bude čitao i to će se širiti ko zaraza. Eto zašto treba staviti ego u zagradu. Ako hoćeš da se baviš naukom, takođe ego moraš u zagradu i eto zašto ti i ja nismo naučnici već laici… i eto zašto ni naučnici nisu naučnici niti je to iko ko reč spiritualno mora da stavi pod navodnike. Kolektivni egoizam i plemensko mi-ja-moje vs oni rezultiraće patnjom, u ovom ili onom obliku… a patnja je jedini način da čovek poželi da je iskoreni tako da… možda si I u pravu. Treba dovoljno da ratujemo, mrzimo se I ubijamo, lažemo, iskorišćavamo I povređujemo da bismo skontali da to možda nije rešenje.

    “… Pogotovo ne jako osetljivim umovima kojima je potrebna čvrsta usidrenost u običnoj realnosti”. Jako osetljivim umovima to nikad nije bilo potrebno na taj način koji ti podrazumevaš.

    “Tako da je moj odgovor ne – možete biti savršeno samosvesna i samoostvarena osoba bez ikakve intervencije psihodelika i graničnih iskustava.” Ponovo si u krivu. Bez graničnih iskustava ne možeš biti ni samosvestan ni samoostvaren. Definisati sebe znači ograničiti se. De fin – o kraj. Drugo, ostvariti se jeste pomerati te granice do iznemoglosti.

    “Da li je regularno stanje svesti ”iluzija” a izmenjeno stanje svesti ”bliže apsolutnoj istini”?Ne bih rekla. To je još jedan opasan koncept, ali istovremeno i dosta predvidljiv jer prati romantičnu ideju na koju svi padamo – ”grass is always greener on the other side.” Ne prati to samo romantičnu ideju nego I rađanje logike kao discipline. Da regularno stanje svesti nije iluzija, ne bi nam trebale ni logika ni dijalektika ni tvoj blog ni moj komentar ni nauka ni filozofija ni psihijatrija ni obrazovanje ni kritička svest ni vaspitne institucije niti išta drugo… ne bi nam trebali uređaji ni dokazivanja ni oružja ni oruđa… Pogledaj Matriks I čitaj Platona iznova I iznova dok ti sopstvena tvrdnja ne postane smešna. Da je regularno stanje svesti valjano, niko ne bi posezao za psihodelicima sem ako oni koji to učine nisu već u startu neregularni, a pošto si se ti oprobala i dakle nisi regularna, ne možeš ni trubiti o regularnoj svesti.

    “Ne postoji ni jedna naučna činjenica koja ide u prilog tome da je ono što vidite na bilo kakvoj supstanci ”stvarnija stvarnost”. Zapravo postoji. Jesi čula za kvantnu mehaniku? Teoriju relativiteta? Ne? Kako te nije sramota da tvrdiš da ne postoji ni jedna naučna činjenica? Usraću se od ovako pompezne izjave. Ti si verovatno prešpartala sve naučne činjenice I premotala naučne arhive pa se usuđuješ ovako nešto da tvrdiš.

    “Samo zato što je neko stanje drugačije ili naizgled lucidnije, ne znači da je ”stvarnije”. S druge strane, nije ni manje stvarno – oba stanja prosto stoje negde na spektrumu mogućnosti naše svesti. ” Jes vala, ali ni to što je neko stanje manje lucidno ne znači da je “stvarnije”.

    Čini mi se da agresivno nipodaštavanje sopstvene ličnosti i želja da se izgube sve individualne psihološke odlike i postane ameba koja pluta u kolektivnom nesvesnom ne vodi na dobro mesto jer takav pristup ”ne drži vodu” u svakodnevnom životu kakav je većina nas odlučila da živi (čast izuzecima, ali ova priča nije namenjena njima).” Smrt ega ne podrazumeva kolektivno nesvesno nego kolektivno svesno. Ameba nije najbolja analogija, a ti nisi shvatila koncept smrti ega.

    “Bilo kakvo učenje koje ograničava ili opovrgava čovekove prirodne i zdrave načine funkcionisanja i vodi u niz ezoteričnih spekulacija smatram problematičnim a često i opasnim.” Samo još da definišeš šta je to čovekovo prirodno I zdravo funkcionisanje. Ajde šta je zdravo? Onda treba i da dokažeš da psihodelici to ograničavaju ili opovrgavaju… a onda da se pripaziš sopstvene ezoterije kad shvatiš da je ovaj tvoj tekst upravo to što i sama ne voliš – prodavanje magle.

    Žao mi je što nisam imao vremena da sublimiram svoj agresivni nagon i odmerim svoj ton. Nadam se ipak da te moj egoizam neće preterano uvrediti. Manjkavosti tvog diskursa primetne su i u mom… tako da, kao egoista, tebi zameram tvoj sopstveni egoizam i sebičnu i demagošku pretenziju na valjanost subjektivnih stavova koje plasiraš kao aksiome i još se pozivaš na nauku i činjenice koje ne poznaješ dovoljno. Moja kritika tebi može se primeniti i na moje pisanje, ali ono je zaista jako zbrzano i neću ga čak ni revidirati da vidim šta sam ovde izbljuvao. Koji je tvoj izgovor?

    Ostaj dobro i pamet u glavu. Izađi malo iz strukturalizma i pozitivizma i prouči post-strukturalizam da bi skontala da sistemi, red, normalno, stabilno itd. nisu tako statične i jednostavne kategorije kao što ti to podrazumevaš… ipak ja kontam tvoj drift… i meni je bilo mnogo kad sam prvi put uzeo pečurke… morao sam da se vratim jer sam se usrao i više nisam imao kapaciteta da hendlujem vožnju… ali sam imao dovoljno intelektualnog poštenja da kažem da sam ja slupao vozilo jer nisam znao da vozim… i jer sam hteo da JA budem taj koji vozi… nisam tvrdio da je vozilo bilo defektno ili šta god. Imaj intelektualne časti i skrupula i priznaj da ne znaš dovoljno o tome i da se nisi snašla. Nemoj govoriti da je jezik besmislen samo jer ga ne razumeš. To je sindrom “kiselog grožđa”.

    Srdačan pozdrav!

    • Jasenka_G (author)

      Ćao Janko,

      pročitala sam tvoj komentar i pronašla neke stvari sa kojima se slažem (ali i dosta ideja koje mi deluju jednako subjektivno kao i moje), možda i budem revidirala ovaj članak u nekom trenutku. Verovatno je ovaj tekst a i par drugih trebalo da ostanu u sferi ličnog iskustva a ne nekih generalnih tvrdnji sa moje strane, pa ću gledati da u tom smeru pišem ubuduće. Što se tiče agresivnog tona tvog komentara, za tim nije bilo potrebe.

      Inače, ako si pisao neke tekstove o svojim iskustvima sa psihodelicima, rado bih ih pročitala.

      Pozdrav i od mene!

  • Janko Vukotić

    U pravu si, ima pristrasnosti u mojim rečima i slažem se da agresivni ton nije bio potreban, ali sam ovih dana histeričan. To nije opravdanje, samo objašnjenje uz koje prilažem i izvinjenje.

    Šaljem ti uskoro link za svoj tekst koji je, budući da je pisan za Vajs, daleko manje ozbiljan od ovog koji si ti pisala.

    Zz

    • Jasenka_G (author)

      Nema problema, ja sam se zarekla da ću ovde da objavim sve vrste komentara. Prihvatam i agresiju i histeriju i komplimente i pljuvačine. Šta god, samo da ne dobijem batine u oflajn svetu ako se neko baš iznervira 😀

      E pročitala sam ono sa Vajsa i zabavilo me, pišem ti na fb-u da ne bih sad ovde spamovala samu sebe.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *