U ovom poslednjem tekstu koji planiram da napišem na temu psihodelika (ne brinite, biće ih još ali posle određene pauze!), pozabaviću se jednim terminom koji nerado koristim jer ga smatram previše glorifikovanim (zbog toga i opasnim!), a to je čuveni ego death.


Mislim da je termin ego death (smrt ega) došao do gotovo svakog malo ozbiljnijeg istraživača psihodeličnih supstanci. Za određeni broj ljudi ego death je postao i neka vrsta ”svetog grala” kome po svaku cenu teže, u šta se možete uveriti ako malo bolje pregledate Reddit i Bluelight subforume. Iako nisam planirala da napišem ovaj tekst zbog određenog prezira koji gajim prema terminina koji su ”mistični”, glavna motivacija mi je u ovom slučaju bila samilost prema ljudima koji su nesrećni jer nisu dobili od psihodeličnih supstanci ono što su očekivali.

U slučaju da možda ne znate šta je ego death, savetujem vam da prvo pročitate Wikipedia članak, gde ćete videti da postoji nekoliko tumačenja – u Jungovoj psihologiji, u New Age ideologiji, zatim prema T. Liriju (bazirano na njegovim iskustvima sa LSD-em) i na kraju u istočnim religijama kao što su različite grane budizma. Ne bih sada ulazila u detalje i razlike u definicijama, ali generalna ideja oko koje bi se verovatno svi pomenuti pravci manje-više složili je to da je ego death gubitak (kratkotrajan ili permanentan!) subjektivnog identiteta koji svi mi smatramo za naše ”ja”.

Što se tiče mog ličnog iskustva sa ego death fenomenom, smatram da sam ga na kratko susrela druge večeri ajahuaske ceremonije, neposredno pre no što sam počela da vrištim i upala u psihotični napad. Da li to iskustvo može da se nekako opiše? Da, smatram da može i da nije transcendentno niti mistično na način koji bi opravdao verbalnu lenjost i posezanje za izrazima kao što su ”beyond words” i slično. Ljudski jezik je jedan precizan instrument (vredan svakog divljenja, ako mene pitate) i njime mnogo šta može da se demistifikuje ako se uloži određeni trud.

Ego death je, prema meni, jedna privremena iskrivljenost naše percepije koja u tim trenucima prestaje da deli doživljaj stvarnosti na ”posmatrača” i ”posmatrano”. Stvara se utisak da je srušen nekakav ”zid” koji prethodno nismo ni smatrali za zid nego za jedino moguće stanje percepcije. Nakon rušenja pomenutog zida nastupa osećaj ogromnog straha a nekad i divljenja, s obzirom da se prvi put u životu susrećemo sa takvim stanjem uma. Poređenja radi, verujem da slično reaguje i malo dete koje prvi put oseća kišu ili sneg na svojoj koži i to iskustvo ne može da uporedi ni sa čim doživljenim pre, jer ne poseduje nikakve adekvatne reference. Tako je i sa ego death iskustvom – reference za ovo stanje ne postoje, sem ako ste eventualno imali near death experience ili neku ozbiljnu traumu.

Ego death, barem iz mog iskustva, podseća na niz silovitih udaraca o zid i to tako da poslednji udarac slama ne samo zid između dve odvojene prostorije nego i kompletnu scenu, uključujući i ”glumce”. Slama se i onaj nasilnik koji je lupao o zid i onaj jadničak koji je sedeo u susednoj sobi, drhteći od straha dok se zid tresao. Nakon što se sve slomilo i pomešalo u neprepoznatljivu masu, nastaje osećaj nepodnošljivo intenzivnog haosa. Pošto posmatrač više ne postoji, a ne postoji ni percepcija niti objekti percepcije, ono što je ostalo je neartikulisano, nalik na ogromni potencijal koji tek treba da rodi nešto. Potreba da nastane novi uređeni sistem i novi zid je ogromna i potpuno srazmerna tom novonastalom haosu koji kovitla u sebi i polomljenog posmatrača i polomljeno posmatrano. Počela sam da vrištim dok se ovo događalo jer sam se osećala mentalno silovano i dovedeno u stanje koji mi ne dozvoljava izbor. Izbora kao koncepta više nije bilo, pošto nije bilo ni mene kao entiteta koji ima pravo da odluči hoće li učestvovati u haosu ili se vratiti u pređašnje stanje kada je zid još postojao. Kao da sam se rasula po beskrajnoj karti prostora i vremena i zadržala svest o svakom svom atomu pojedinačno ali ne o grupnom identitetu tih atoma, onome što sam nekada bila ”ja”.

Rekla bih da ljudi česće pokazuju strah nego divljenje kada ih ego death prodrma u toku psihodeličnog iskustva, ali ne zato što su nezreli ili ne umeju da se opuste, već zato što je potrebno uzeti relativno jaku dozu određene supstance (najčešće nekog triptamina ili LSD-a) kako bi se stiglo do ego death tačke. Takva jaka doza je po pravilu veliki stres za psihu, a može da bude i iscrpljujuća po telo . Ako se pitate zašto ljudi povraćaju kada uzmu ajahuasku, sve one tipične gluposti koje ćete naći na sajtovima raznih udruženja koja organizuju ceremonije nemaju nikakve veze sa hemijskim činjenicama. Ajahuaska ne čisti telo ni od čega i svakako ne predstavlja ”detoksikaciju”, nego baš suprotno – vi ste na neki način ”otrovani” narednih 12 sati. Deo naše kičmene moždine koji se zove area postrema i kontroliše nagon za povraćanjem burno reaguje na prisustvo DMT-a i srodnih supstanci prosto jer vrši svoju prirodnu funkciju, a to je detektovanje nepoželjnih supstanci u krvi i pokušaj da se telo odbrani od njih.  Što se tiče priče da pinealna žlezda luči DMT (to je još jedna od popularnih kvazi-činjenica vezanih za ajahuasku), ne postoji ni jedna ozbiljna studija koja je dokazala da je to zaista tako (slobodno ispregledajte google scholar članke ako vas ovo zanima). Čak i sama činjenica da se DMT u našem telu vrlo brzo razlaže putem prirodno prisutne monoaminske oksidaze (ajahuaska poništava delovanje ove oksidaze jer sadrži njene inhibitore) ide u prilog ideji da DMT nije proizvod koji je namenjen da ima neku korisnu funkciju u našem telu. Iz ovih razloga i dalje smatram da uzimanje ajahuaske i srodnih supstanci predstavlja jedno zanimljivo trovanje koje svakako može da ima transformativne psihološke efekte, ali je fizički gledano i dalje trovanje na koje organizam loše reaguje.

Ako smatrate da ste kukavica i osoba na nižem stupnju nekakvog nazovi ”spiritualnog” razvoja zato što su vas psihodelici naterali da se najgore moguće ispovraćate, preznojite, uplašite kao malo dete i u krajnjoj liniji možda ne doživite taj ego death koji ste toliko hteli, želim samo da vam poručim da pokušate da zaboravite na indoktrinacije koje dolaze od strane kojekakvih samoproklamovanih šamana i New Age učitelja. U kakvoj god da ste fazi u svom životu i sa kakvim god supstancama da eksperimentišete, ako možete, pokušajte da sačuvate zdrav razum i kritički posmatrate sve što vam se servira. Opet iz ličnog iskustva, smatram da je zdrav razum jedna osetljiva konstrukcija koju treba dobro čuvati. S obzirom da je ono što nazivano regularnim stanjem svesti rezultat prirodne selekcije, ovo stanje verovatno i jeste najkorisnije i optimalno za evolutivnu fazu u kojoj se trenutno nalazimo. Da li će način na koji naši mozgovi funkcionišu biti pomeren u smeru ego death procesa ili nečega sličnog u budućnosti? Možda i da (to bi svakako bilo zanimljivo!), ali ne vidim na koji način je ego death stanje bitno u ovom trenutku u našoj evoluciji, sem možda kao sporadično iskustvo za koje treba biti zahvalan ako se slučajno desi, ali ne težiti tome – pogotovo ne kao permanentnom stanju.


Da li bi ovaj svet postao bolje mesto kada bi svi iskusili ego death barem jednom?

Smatram da je određenim tipovima ličnosti ego death koristan, dok ga nekima nikako ne bih preporučila, pogotovo ne jako osetljivim umovima kojima je potrebna čvrsta usidrenost u ”običnoj realnosti”. Tako da je moj odgovor ne – možete biti savršeno samosvesna i samoostvarena osoba bez ikakve intervencije psihodelika i graničnih iskustava.

Pošto najveći deo vremena provodimo u stanju svesti koje nije kontrolisano nikakvim supstancama (barem ja, ne znam za vas ali se nadam da ne koristite nikakve supstance redovno!), mislim da je to stanje ono na koje treba da se najviše skoncentrišemo u ovom životu. To obično, trezno stanje treba da bude ispunjavajuće i predstavlja nam najpouzdaniji izvor zadovoljstva, stabilnosti i spokoja.

Da li je regularno stanje svesti ”iluzija” a izmenjeno stanje svesti ”bliže apsolutnoj istini”?

Ne bih rekla. To je još jedan opasan koncept, ali istovremeno i dosta predvidljiv jer prati romantičnu ideju na koju svi padamo – ”grass is always greener on the other side.”  Ne postoji ni jedna naučna činjenica koja ide u prilog tome da je ono što vidite na bilo kakvoj supstanci ”stvarnija stvarnost”. Možda će vam vaš mozak tako protumačiti neko izmenjeno stanje svesti (DMT tripovi su svakako najozbiljniji kandidati za ovakve vrste ubeđenja) ali ne vidim zašto bi se tako nešto trebalo uzeti zdravo za gotovo. Samo zato što je neko stanje drugačije ili naizgled lucidnije, ne znači da je ”stvarnije”. S druge strane, nije ni manje stvarno – oba stanja prosto stoje negde na spektrumu mogućnosti naše svesti.

Slične stvari bih rekla i za način na koji prihvatamo taj svoj nazovi ”užasni ego” kojeg prema raznim okultnim učenjima treba uništiti i transformisati u tiho ogledalo u kome se odražava ceo univerzum ali koje nema odvojeni unutrašnji sadržaj. Čini mi se da agresivno nipodaštavanje sopstvene ličnosti i želja da se izgube sve individualne psihološke odlike i postane ameba koja pluta u kolektivnom nesvesnom ne vodi na dobro mesto jer takav pristup ”ne drži vodu” u svakodnevnom životu kakav je većina nas odlučila da živi (čast izuzecima, ali ova priča nije namenjena njima).

Bilo kakvo učenje koje ograničava ili opovrgava čovekove prirodne i zdrave načine funkcionisanja i vodi u niz ezoteričnih spekulacija smatram problematičnim a često i opasnim.


Zatvoriću ovu priču uz dva korisna videa i jednu knjigu umesto zaključka, jer želim da podelim sa vama rad nekoliko ljudi koje cenim i čiji je pristup psihodeličnim supstancama ostao u okviru zdrave radoznalosti vođene solidnim znanjem prirodnih nauka i odbacivanjem sujeverja.

Hamilton Morris je mladi američki pisac i naučni istraživač koji se bavi psihodelicima, a postao je popularan zbog svoje kolumne u Vice magazinu (Hamilton’s Pharmacopeia) koja je kasnije prerasla u zanimljivu dokumentarnu seriju. U prilogu je intervju sa Hamiltonom kod Joe Rogana:


Paul Stamets je američki mikolog sa velikim znanjem i iskustvom koje se tiče kako psihoaktivnih, tako i jestivih i lekovitih pečuraka. On je takođe gostovao kod Joe Rogana:


Poslednja stvar koju bih podelila sa vama u ovom članku je jedna odlična knjiga o psihodelicima koju sam nedavno pročitala – ”How to Change Your Mind”. Autor je američki novinar Michael Pollan, a knjiga se bavi upotrebom psihodelika u psihoterapiji kao i autorovim ličnim iskustvima. Pollanovo iskustvo sa 5-MeO-DMT-em je prelepo napisano, pa vam od srca preporučujem da ga pročitate!

 

Do sledećeg posta,
vaša J.






Izvori slika:

Slike navedene po redosledu pojavljivanja na strani:

1. Leonardo Santamaria, “Sensory deprivation & ego death”
2. Iz privatne arhive

  • Igor

    Možda je ‘Smrt ega’ o kojoj mnogi izveštavaju, svojevrsni ‘spiritualni šamar’ sebičnom egu, koji manje egoistični nisu dobili? Lep tekst na više nego zanimljivu temu…

    • Jasenka_G (author)

      Pozdrav Igore, drago mi je da ti se dopao tekst. Nisam sigurna da li su egoističniji ljudi skloniji tome da iskuse ego death, ja se nekako više držim ideje da to gotovo svako može doživeti pod određenim uslovima i uz određenu dozu supstance. Naravno, to je samo moje mišljenje – nisam dovoljno stručna da bih davala neki dalji sud. Bilo bi zanimljivo uraditi neko istraživanje o tome kakav tip ličnosti najčešće doživljava taj tip iskustva.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *