Prošlog vikenda Antonio i ja išli smo u kratak izlet do Temišvara, pa bih da podelim sa vama par zapažanja i da vas posavetujem šta da radite, a šta da ne radite u ovom gradu.


Već neko vreme nas dvoje planiramo vikend izlet, pa smo se dvoumili između Temišvara i Budimpešte i izabrali Temišvar jer Budimpeštu ne bismo stigli da obiđemo za tako malo vremena. Iz nekog razloga, autobusi ne voze iz Beograda u Temišvar (kakva glupost!) pa smo se namučili da nađemo prevoz. BlaBla car je najbolja opcija i savetujem vam da ne koristite kombi prevoznike jer su bezobrazni, loše organizovani i ne dolaze na vreme, a pritom su i skuplji od BlaBla car opcije.


Stigli smo u Temišvar za nepuna tri sata vožnje i moj prvi utisak bio je da grad izgleda prilično oronulo i čudno – barem u delovima koji ne pripadaju užem centru. Iz nekog razloga, očekivala sam malo ”uglancaniju” atmosferu jer je Rumunija u Evropskoj uniji, ali jok – potpuno ista priča kao i u Srbiji.

Nakon što smo ostavili stvari u simpatičnom stanu koji smo rezervisali na Airbnb-u, krenuli smo do centra gradskim prevozom, i to trolejbusom manje-više istim kao oni domaći u Beogradu. Čak je i situacija sa plaćanjem karti ista kao kod nas – u suštini, prevoz ne mora da se plaća jer kontrola ulazi samo povremeno.

Nas dvoje smo baš bili loše sreće jer je kontrola ušla bukvalno na našoj prvoj vožnji do centra.

Što je još gore, kontrola u Temišvaru nije tako letargična kao ova u Beogradu, pa nas je ekipa od pet kontrolora izbacila iz trole i krenula da preti da će zvati komunalnu policiju.  Ja sam pokušala da pobegnem, ali me je poglavar kontrolora (veliki badža!) ščepao za rukav pa nisam mogla ni da mrdnem. Pošto je postalo očigledno da neće zvati komunalnu policiju, saznali smo (služeći se srpskim, engleskim, rukama i nogama) da kontroli treba da damo nekakav ”bakšiš” da bi nas pustili. Iskopala sam 10EUR u novčaniku i tutnula im ih – odmah nakon toga sve je išlo glatko i pustili su nas.

Tako da eto, samo da vas upozorim da su kontrolori u Temišvaru pravi drumski razbojnici. Ne budite seljaci kao Antonio i ja i kupite kartu za svaki slučaj ili se spremite da bežite punim gasom čim vas kontrola izbaci.


Kada smo isprepadani od incidenta sa kontrolom konačno stigli u centar, stvari i dalje nisu bile kako treba.

ATM aparati nisu hteli da prime moju karticu (tek je negde peti ili šesti ATM odlučio da mi dozvoli da skinem pare) i imali smo neprijatnu situaciju u jednoj trafici – bezobrazna mlada prodavačica je bila nadrndana kao da smo joj pobili pola familije i nije htela da se potrudi da nađe rizle za cigarete koje su joj bile maltene ispred nosa. Pritom je sve vreme igrala na telefonu neku igricu i valjda bila revoltirana što je neko ušao u radnju i prekinuo je.

Nakon što smo jedva dobili te rizle, počeli smo jasno da osećamo onaj ”fight or flight” sindrom. Dok smo hodali mračnim ulicama, bili smo spremni da u svakom trenutku krenemo da se suprotstavimo i borimo ako neko nasrne na nas. Adrenalin mi je izoštrio čula i nepoverljivo sam gledala u sve prolaznike, stežući torbu ispod miške kao da nosim unutra zlatne poluge a ne neke sitne pare.


Raspoloženje je na sreću počelo da nam se popravlja nakon što smo našli neki italijanski restoran koji je imao odličnu salatu sa junetinom. Kako je junetina u Srbiji uglavnom užasna, bila sam jako iznenađena ovom krajnje sočnom junetinom u jednom sasvim običnom restoranu u Temišvaru.

Hrana nas je smirila kao neke životinje koje su našle siguran zaklon u neprijateljski nastojenoj šumi. Nastavili smo da siti i smireni istražujemo centar i nabasali smo na interesantan alternativni bar po imenu Aethernativ. Ovaj bar se nalazi u kvadratnom dvorištu između nekoliko lepih starih zgrada, a zbog muzike (nenametljiva elektronika) i ljudi (normalni mladi ljudi slični nama) koji su sedeli tamo, atmosfera je bila krajne prijatna, kao i crno vino koje sam naručila. Sedeći u ovom baru došla sam do zaključka da je i vino u ovom sasvim običnom rumunskom baru kvalitetnije od vina koja se služe u Srbiji.

Pošto smo se konačno oraspoložili, želeli smo da posetimo još neki bar ili klub, pa smo otišli u Reciproc, koji se nalazi odmah kraj Aethernativa, ali ima potpunio drugačiju atmosferu.

Reciproc je zanimljiva kombinacija bara, kafea i okupljlišta za ljude koji vole društvene igre. Ambijent je svetao i miriše na kvalitetne čajeve i limunovu travu, što donosi određeni hipsterski šmek koji je popularan u današnje vreme. Ja sam naručila još jedno crno vino, a Antonio neko zanatsko pivo. Bila sam ponovo oduševljena kvalitetom vina, koje je predivno mirisalo i imalo kompleksan ukus jer se radilo o hibridu kabernea i lokalne rumuske vrste vina (Fetească Neagră). Za sve vas koji volite dobra vina, moj savet vam je da probate ova hibridna vina, umeju da budu iznenađujuće dobra.


Nije nas nešto interesovao klabing u Temišvaru, pa smo odlučili da se dobro naspavamo kako bismo narednog dana što ranije ustali i videli grad po danu.

Ujutru nas je dočekalo predivno vreme – toplo i vedro. Grad je izgledao mnogo prijateljskije po danu i uživali smo šetajući po lepim prostranim trgovima, kakvi recimo nedostaju Beogradu koji je uvek pretrpan. Knez Mihajlova je postala toliko haotična u poslednje vreme da izbegavam po prolazim njome da se ne bih sudarala sa ljudima.

Sem ovih velikih trgova, Temišvar ima i mnogo parkova i zelenih zona. Nisam očekivala da jedan relativno mali grad ima toliko prostora za šetnju, što je sjajno. To je još jedna stvar koja nedostaje Beogradu – iako imamo parkove, oni su gosta ogoljeniji od parkova koje sam videla ovde.

Iako ovog narednog dana nismo jeli ništa konkretno za ručak ili večeru, pojeli smo fini doručak u Garage kafeu. Moram da pohvalim njihov omlet i tost sa avokadom jer su stvarno bili besprekorni, i estetski i što se tiče ukusa.


Pre no što smo krenuli nazad za Beograd, odlučili smo da probamo i rumunsku štrudlu sa makom i zaključili da nije ništa posebno – prosečne srpske štrudle su ipak za par klasa bolje.

Antonio je uz to zaključio i da su žene u Beogradu lepše, pa vam eto i to prosleđujem kao informaciju. Mislim da bih mogla da se složim sa njim kada se radi o muškarcima, jer sam videla samo jednog zgodnog tipa, a vrlo moguće da je taj bio stranac.


Posle ovde male dvodnevne avanture, smatram da vredi posetiti Temišvar, pogotovo po danu, jer tada ono što je najlepše u njemu dolazi do izražaja.

Obavezno probajte vina i junetinu i čuvaje se kontrole u javnom prevozu!
 
Do sledećeg posta,
vaša J.




  • Marko

    Odličan tekst, Temišvar je definitivno jedan od gradova koje želim da posetim, jer je tako blizu i ima svašta da se vidi u njemu. Definitivno ću platiti kartu u gradskom prevozu, bolje nego da moram da nudim mito ili da bežim! 😁

  • Boris

    Jasenka, dete blesavo, pa ti se svercujes a kontrolori su drumski razbojnici :D. E za junetinu imam koneksn, pa cu ti proslediti ili cu ti javiti kada bude klanje. Sveze meso busa sa planine je najbolje pre smrzavanja.

    • Jasenka_G (author)

      Borise, znas da ja ne volim da placam ako ne mora 🙂 Ali eto, nekad i mene neko upeca, red je da i ja malo dobijem po nosu!
      Vazi za junetinu, dogovoricemo se.

  • Iva

    I ja odavno želim da odem tamo. Moja majka je tamo provela dobar deo svog detinjstva posle okupacije, samo su je prebacili preko granice kod tetke. A ti si ga ovde predstavila bolje nego turistički vodiči, onakvim kakav je. Fantastičan tekst, fantastične fotke i oboje ste adorbs.

    I nadam se da ste jeli mititej. 🙂

    • Jasenka_G (author)

      Hvala, Ivo! E nismo jeli to, to nam je promaklo. Morala sam da guglam da vidim šta je to uopšte 🙂 Deluje mi dobro, volim ja tu i tamo neku kobasu ili ćevap da pojedem.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *