Pošto odavno nismo bili na vikend izletu (još od naše ekskurzije u Temišvar), Antonio i ja smo odlučili da obiđemo i Budimpeštu.


Da budem iskrena, nisam očekivala puno od Budimpešte, verovatno zato što sam mislila da gradovi koji su relativno blizu Beogradu pate od sličnih bolesti kao i on. Ispostavilo se da baš i nije tako – čim smo stigli u Budimpeštu i izašli iz kola (našli smo prevoz preko BlaBla car aplikacije), preplavio me je snažan utisak da je ovaj grad manje agresivan i manje negativan od Beograda. Kada smo ušli u metro kako bismo stigli do stana koji smo iznajmili, krenula sam da pažljivo posmatram ljude – iako mi nisu delovali nešto posebno srećno i opušteno, imali su većinom neutralan i smiren izraz lica i govor tela. U poređenju sa apokalipsom u beogradskom gradskom prevozu, ovaj mađarski metro je sala za jogu i meditaciju.

Poučeni lošim iskustvom u Temišvaru, Antonio i ja smo odlučili da sada uredno plaćamo gradski prevoz i ne izigravamo balkanske bandite kojima je švercovanje u prevozu obavezni ritual gde god da odu. Da budem precizna, švercovali smo se samo jednom, kada nam se nije dalo da plaćamo punu cenu karte za vožnju od dve-tri stanice jer smo se umorili od hodanja. Sve ostale vožnje smo bez pogovora platili i bili ponosni na svoje kulturno ponašanje.

Stan u kome smo prespavali dve večeri bio je na dobroj lokaciji, u lepoj ulici sa starim gustim drvoredom blizu Margaritinog mosta, na peštanskoj strani grada. Vlasnik stana bio je zanimljiv stariji čovek (možda Jevrejin) koji je, sudeći po dekoraciji u sobama, ljubitelj džeza i badmintona.

Prve večeri smo odlučili da prošetamo kraj Dunava, nađemo neki fin restoran i eventualno štrudlu sa makom, a nakog toga odemo na pivo u neki od takozvanih ”ruin bars”. Ovi barovi u ruševinama su zanimljiv fenomen koji je započeo u jevrejskoj četvrti (District VII) u Budimpešti negde oko 2001. godine. Napuštene zgrade u ovoj četvrti su reciklirane i pretvorene u niz malih barova u alternativnom stilu. Ovi barovi su veličine garsonjera i nastavljaju se jedni na druge nepredvidivim i zabavnim sledom. Neki su odvojeni malim baštama i stepeništima, neki su skriveni u potkrovljima, a neki drugi u podrumima i odaju utisak neonskog lavirinta prepunog psihodeličnih crteža i čudnih skulptura koje kao da ih je neko pokupio u kontejneru pored fakulteta primenjenih umetnosti.

Barovi u ruševinama su sjajna mesta za konzumaciju halucinogenih supstanci, ako volite takve stvari. A ako ne – tu je dobar izbor piva i vina! U jednom od ovih barova probali smo pivo po imenu Tokyo Lemonade, koje me je oduševilo više od svih pšeničnih piva iz srpskih craft pivnica. Tokyo Lemonade je lagano pšenično pivo idealno za tople dane, začinjeno japanskim citrusom juzuom. Proizvodi ga mađarska pivnica Mad Scientist i dostupno je u ruin baru Szimpla Kert.

Što se tiče restorana u Budimpešti, otišli smo u jedan tradicionalan mađarski i jedan moderan, sa internacionalnom kuhinjom. Taj moderni nam se mnogo više dopao, pošto je hrana bila laganija a atmosfera prijatnija. Dok smo večerali, u susednoj prostoriji je svirao omanji džez orkestar a ozvučenje je bilo toliko kvalitetno i čisto da sam prvo pomislila da se radi o snimku a ne živoj svirci, pošto se bina nije videla iz ugla u kome smo sedeli. Pomenuti restoran se zove Zeller Bistro i toplo vam preporučujem da ga posetite ako budete svraćali u Budimpeštu.

Ako pratite ovaj blog, verovatno znate da sam veliki ljubitelj štrudli sa makom, tako da sam i ovaj izlet u Mađarsku iskoristila za degustaciju lokalnih štrudli. Nažalost, ispostavilo se da mađarske štrudle nisu po mom ukusu – iako im je testo mekano i tanko, kakvo i treba da bude, fil im je previše blag i mlečan. Probali smo jedno 3-4 štrudle i sve su bile manje-više iste, sa bledom verzijom maka pomešanog sa grizom. Pekara Trpković u Beogradu i dalje se suvereno drži na vrhu moje top liste štrudli sa makom.

Drugog dana našeg izleta posetili smo termalne bazene Sečenji, potrudili se da obiđemo što više delova grada pešice i uveče otišli na jednu indie svirku. Šetajući kroz grad po danu, uvidela sam koliko je prostran – glavne ulice i trgovi nisu bili pretrpani turistima i nije bilo nepotrebne buke i haosa. Termalni bazeni doduše jesu bili odlično posećeni jer su oni jedna od glavnih atrakcija u ovom gradu, ali je gužva bila sasvim podnošljiva jer se niko nije ponašao na necivilizovan način. Napolju je bilo nekih 13 stepeni a u vodi oko 28, što je stvaralo zanimljiv kontrast na koji nisam navikla jer sam u termalnim bazenima do sada bila samo jednom, i to u japanskom onsenu pre nekih 5-6 godina. Kao zimogrožljivoj osobi, bilo mi je traumatično da mokra izlazim iz vruće vode i trčim iz jednog bazena u drugi, ali sam to nekako herojski podnela. Sledeći put bih ipak ponela veliki bade-mantil jer je od peškira bilo slabe vajde – tresla sam se kao prut u šoku od temperaturne promene. Sva sreća pa postoji i unutrašnji deo kompleksa koji ima puno manjih bazena sa različitim temperaturama vode, samo što je kupanje pod vedrim nebom dok je napolju hladno ipak mnogo zanimljivije iskustvo.

Nakon što smo se lepo izbanjali, odlučili smo da prošetamo po velikom parku u blizini bazena i otkrili da se pored njega nalazi i zoološki vrt. Pošto oboje nismo bili u zoo vrtovima još od detinjstva, odlučili smo da je sada pravo vreme da navratimo, mada se ispostavilo da baš i nije bilo tako. Kako je bilo oko pola šest popodne, jedan deo zoološkog vrta je već bio zatvoren a puno životinja koje smo mogli da vidimo su spavale, tako da smo se poprilično razočarali. Jedine životinje koje su i dalje bile aktivne bili su konji, magarci i svinje u delu zoo vrta posvećenom domaćim životinjama, što je delovalo kao nekakva ironična sprdnja.

Da ne zaboravim da pomenem jednu zanimljivu stvar na koju smo naleteli drugog dana u Budimpešti – bila je to niche parfimerija po imenu Cherry Garden. Pošto me interesuju niche i vintage parfemi, bilo mi je zabavno da ovde pomirišem neke brendove koji nisu dostupni u Srbiji, kao što je recimo Zoologist. Za razliku od Metropoliten i L’Atelier parfimerija u Beogradu, ovde je moguće kupiti dekant parfema (od 5ml), što je sjajno s obzirom da su mnogi brendovi ponuđeni u ovakvim parfimerijama vrlo skupi i nedostupni prosečnoj osobi.

Indie svirka na koju smo otišli druge večeri bila je takođe prijatno iznenađenje. Bend Nunki Bay Starship svirao je u ruin baru po imenu Instant, a što se tiče žanra njihove muzike teško da bih mogla adekvatno da ga opišem – oni za sebe tvrde da su soul-hop, šta god to značilo. Pesme ovog benda su mi delovale dosta kreativno u smislu da mi nije palo na pamet ko bi mogao da bude njihov glavni muzički uticaj. Kvalitet ozvučenja je isto bio odličan, bolji nego u većini klubova u Beogradu. Kad god odem negde van Srbije, shvatim da je ozvučenje u domaćim klubovima relativno jadno i to me pomalo rastuži.

Nakon dva dana u Budimpešti, shvatila sam da je ovaj grad svakako mesto na koje bih volela da se vratim, a čak mogu i da zamislim sebe kako ovde živim par meseci. Ako ste freelancer i radite remotely, Budimpešta bi mogla da predstavlja odličan izbor. Grad je veliki i istovremeno pristupačan u pogledu cena, tako da verujem da može da ponudi sasvim dovoljno zabavnih sadržaja za ljude u dvadesetim i tridesetim godinama.

 

Do sledećeg posta,
vaša J.






Izvori slika:

Sve slike su iz privatne arhive.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *