English translation of this interview is available here.

 
s
 

1. Kako si i kada počela da se baviš fotografijom?

Kod mene je pre same želje da fotografišem uvek postojalo nekakvo interesovanje za promatranje ljudi. Mislim da se ta moja zabava prouzrokovana osmatranjem ljudi u nekom trenutku neprimetno pretočila u želju da fotografišem osobe koje su mi interesantne. Ako biste pogledali moje stare negativne negde iz devedesetih, videli biste da su to gotovo uvek bili portreti.

Analognu fotografiju nisam nikad naučila u smislu da sam znala pravu ispravnu tehniku, jednostavno sam škljocala, ispucavala filmove i jedva čekala da ih razvijem. Tek sam negde sa dvadesetak godina krenula da se sistematičnije bavim fotografijom i učim o pravilnim tehnikama, dok sam sa dvadeset pet upisala koledž digitalnih medija u Americi, gde je fotografija bila jedan od predmeta.

Iako imam i nešto klasičnog fotografskog obrazovanja, mislim da sam ipak najviše naučila sama, neumorno testirajući razne kombinacije opcija i gnjaveći ljude da mi poziraju.

2. Koju opremu koristiš i zašto?

Trenutno koristim jedan od Nikonovih full-frame modela, a kupila sam ga pre dve godine. Za ovo čime se sada bavim je neophodan ozbiljniji foto aparat, tako da ‘crop’ senzor i skromniji kit objektivi ne dolaze u obzir. ‘Crop’ senzor donekle ograničava i samu kompoziciju, a sa kit objektivima je nemoguće fotografisati kada osvetljenost nije idealna. Ja sam u duši jedan veliki darker i najviše volim da fotografišem po nekim mračnim jazbinama ili u sumrak, za šta mi treba objektiv sa širim otvorom blende, te stoga ne volim standardne zoom objektive. Ipak, moram da priznam da sam nedavno shvatila da će mi moji dragi fiksni 35mm i 85mm doći glave jer nekad bukvalno moram da trčim sa jednog mesta na drugo kada se neki kadar malo promeni, pa sam odlučila da nabavim i jedan Nikonov premium zoom objektiv (sa širim otvorom blende) koji će mi malo olakšati muke na svadbama i koncertima.

Od opreme imam još eksterni blic, žilbericu, LED reflektor i UV filtere. Ako budem imala više para u nekom trenutku, volela bih da kupim nešto od digitalnih Leica modela – M9 ili M10.

3. Kakav je tvoj pristup fotografiji i šta fotografija predstavlja za tebe?

Uf, ne volim ta filozofska pitanja, pogotovo ovo drugo. Pokušaću da odgovorim najjednostavnije moguće a da to nije lupanje gluposti. Moj pristup fotografiji je da slikam kada mi se zaista slika, u smislu da čim dobijem neku ideju gledam da to što pre sprovedem u plan kako ne bi pobeglo u etar. Ako mi se dopadne neki potencijalni model, odmah ću pitati tu osobu da pozira, i ako taj neko ne želi da pozira, onda se razočaram i budem tužna kao malo dete. Kada se radi o mojim projektima nevezanim za zaradu, a to su dakle stvari do kojih mi je najviše stalo, moj pristup je razigran, detinjast i hirovit. Uglavnom imam viziju kako neka scena treba da izgleda i onda navalim kao manijak da slikam dok se ne dobije to što sam zamislila. Nekad slikam istu stvar i po pedeset puta. Ne mogu vam ni opisati taj bes, frustiranost i želju da stvar bude savršena.

Fotografija je donekle i lekovita za moj karakter jer sam sklona depresiji, a kada fotografišem uspevam da nekako budem zaista prisutna i zaokupljena nečim što volim, a verujte mi nema previše stvari koje ja stvarno volim, pitajte Antonija ako ne verujete.

4.Koji su neki od tvojih omiljenih fotografa i zašto?

Od klasičnih fotografa mi se najviše dopadaju Anri Kartije-Breson, Imogen Kaningem i Ralf Gibson. Kartije-Breson je po meni jedini fotograf koji je uspeo da napravi čitavu instituciju od crno-bele ulične fotografije, jer iako je on fotografisao stvarno mnogo, sve ono što je objavljeno i završilo u arhivima je jako slojevito u smislu da nije bilo nasumično fotografisano. Čovek je zaista čekao da se nešto desi, nekakav zanimljiv čvor u regularnom tkanju, presek dva prolazeća sveta, kako bi upravo to uhvatio, što mu je neverovatno polazilo za rukom. Što se tiče Kaningnem, njene fotografije su nadrealne i poetične, sve što je ova žena stvorila ima atmosferu snova ili psihodeličnog tripa. Nju smatram daleko većim pesnikom od Bresona, pošto se više približila neizrecivom. Na kraju imamo Gibsona, koji ima drugačiji pristup od Bresona i Kaningem, on mi se dopada najviše zbog erotskih fotografija koje deluju krajnje neispozirano. Žene sa Gibsonovih fotografija su stvarno seksi i čak je i meni, kao strejt ženi, zadovoljstvo da gledam nešto senzualno na takav način.

Imogen Cunningham – Dream Walking, 1962

 

5. Koja je razlika između profesionalnog i amaterskog foto aparata? Da li je potreban profesionalni foto aparat kako bi se dobile zaista dobre fotografije?

Profesionalni foto aparat nije neophodan alat, ali treba imati u vidu da neki jeftiniji modeli donose sa sobom izvesna ograničenja koja će nadarenoj osobi brzo zasmetati (kao što je recimo nedovoljna osetljivost na svetlost, što je veliki problem za noćnu fotografiju). Ako se neko duboko zanima za fotografiju, poprilično sam sigurna da će relativno brzo hteti da pređe na najbolji mogući foto aparat koji sebi može da priušti, a isto važi i za objektive. Sa druge strane, za ljude koji nemaju nameru da se ozbiljno bave fotografijom mislim da je apsurdno da kupuju full-frame mašinu i skupe objektive, jer prosečan foto aparat u današnje vreme daje odlične rezultete bilo da se radi o portretima ili pejzažima. Ponovo kažem, jedino umetnik neće biti zadovoljan rasponom mogućnosti prosečnog amaterskog foto aparata.

6. Koliko je fotografija znanje, a koliko kreativnost?

Za fotografiju je tehničko znanje neophodno jer je foto aparat mašina koja treba da se našteluje kako treba da bi radila svoj posao. Prava kreativnost stupa na snagu tek kada se nauče pravila. Naravno, može se desiti i neka slučajna kreativnost ljudima koji se inače ne bave fotografijom ili ne znaju mnogo, ali to su posebni slučajevi o kojima ne bih sada raspravljala. Uglavnom, što se tiče fotografije, rekla bih da čovek prvo treba da nauči tehniku da bi mogao da bude kreativan na smislen način. Kreativnost sama po sebi ima presudnu ulogu tek kada fotograf postane dovoljno ostvaren, jer ga tada lični stil može izdvojiti od kolega koje imaju jednako tehničko znanje.

7. Koje je tvoje mišljenje o fotografiji i fotografima u Srbiji? Ima li nekih koje bi spomenula?

Upoznata sam sa radom nekolicine srpskih fotografa, a moj favorit je Nikola Tamindžić, koji je trenutno u Americi. Čovek je imao zanimljiv razvojni put, od njujorškog andergraund fotografa do elitnog modnog fotografa. Meni se više sviđaju njegovi stari radovi po kojima je ustvari i postao poznat, zabeležio je neke stvarno bolesne scene iz njujorškog noćnog života. Što se tiče lokalnih beogradskih fotografa, cenim rad Marije Piroški jer je izgradila zaista prepoznatljiv stil kada se radi o pejzažima, a tu je i jedna mlađa devojka pod pseudonimom Artist at Camera, ona ima zanimljive konceptualne i erotske portrete i verujem da će se razviti u vrlo uspešnog fotografa za još koju godinu.

Nikola Tamindžić, Untitled

 

Sem pomenutih fotografa, ne pada mi na pamet niko ko je zaista drugačiji što se tiče stila, ljudi koje poznajem mahom rade komercijalnu ili stock fotografiju i neki su jako uspešni u tome, ali mi njihovi radovi nisu upečatljivi pa retko stanem da ih ispregledam na Fejsbuku. Tu dolazi na snagu ono što sam spomenula u prethodnom pitanju, dakle kreativnost. Nije lako izdvojiti se na fotografskom tržištu ako nudite proizvod koji je odličan ali nema zanimljivu priču. Ja se recimo nikad ne vraćam na fotografije koje mi izgledaju kao portfolio za neku firmu ili promocija za događaj.