Ne postoji način da se čovek zaštiti od uvida koje ajahuaska može da donese. Jednom kad je čaša ispijena, nema više bežanja. Sve vam dolazi pravo u lice da vas pregazi kao ogromna kotrljajuća stena. Hteli ili ne hteli, prisustvovaćete sopstvenom kraju.


Prošlo je oko mesec dana od ceremonije kojoj sam prisustvovala. Iako sada mogu da kažem da mi je drago što sam sve uverenija u to da nisam dobila trajnu psihozu i da mogu da donekle normalno nastavim sa svojim životom, ne prođe ni dan a da se ne zapitam, ponovo i ponovo, kako je uopšte dozvoljeno od strane zakona prirode da ljudski mozak doživi ovako nešto. U trenucima negativnosti i straha, upadnem u lošu petlju misli koja mi govori da nije trebalo da idem na ceremoniju jer će trauma možda trajati ceo život. S druge strane, kada mi je raspoloženje ili neutralno ili pozitivno, uviđam da mi je proživljeni psihološki teror potpuno isterao iz glave svaku misao o samoubistvu. Ranije sam relativno često razmišljala o tome da je vreme da se ubijem, do te mere da je to u najgorim fazama bilo i po par puta nedeljno. Sada osećam kao da se opcija samoubistva potpuno isključila iz mog sistema razmišljanja. Živeću ovde dogod ne umrem na prirodan način. Prvi put mi je to potpuno prihvatljivo i više mi nije potreban koncept samoubistva kao protivpožarne stepenice na koje uvek mogu da izletim u slučaju da život postane pretežak. Nekim čudom, čak mi i ideja da imam dete u nekoj skorijoj budućnosti više nije odvratna kao ranije.


Sada se sigurno pitate šta je to bilo toliko užasno u mom iskustvu ajahuaske i ja ću se potruditi da to pojasnim, s obzirom da se držim ideje iz prvog posta da se većina stvari može objasniti ili barem malo približiti čitaocu. Neću vam hronološki prepričavati ceo doživljaj sa oba dana ceremonije jer već postoji Erowid članak koji sam napisala nedavno. Zadržaću se na najstrašnijim momentima toga doživljaja i detaljnije ću ih raščlaniti i opisati.


Ni u jednom trenutku ajahuaska mi nije donela vizuelni horor niti je pokrenula analizu bilo čega što se tiče mog trenutnog života kao ljudskog bića na ovoj planeti. Talas koji je mene nosio obe noći ceremonije najbolje se da opisati kao jedna bezlična sila ogromnog potencijala. Kada kažem bezlična, mislim da je ta sila bila nešto poput gravitacije ili elektomagnetnog polja – sa njome nije moglo da se razgovora jer nije imala tip svesti koji omogućava interakciju kroz razgovor. Pri prvom susretu sa ovom silom, dakle jedno sat vremena nakon što sam popila napitak, ono što sam odmah osetila bio je jak osećaj prepoznavanja. Ravan u koju sam dospela zajedno sa tom bezličnom silom ostavila je utisak jako poznatog mesta na koje sam se vraćala nebrojeno puta jer očigledno to tako mora da bude. Osetila sam prekor prema samoj sebi jer mi nije bilo jasno kako je moguće da sam u svakom svom životu (imala sam utisak da sam živela mnogo puta) bila u stanju da zaboravim da ovo mesto postoji. Ko nam briše sećanja? Zar ne bi sve bilo jednostavnije kada bismo mogli da se setimo ovoga, makar na trenutak? Nisam bila sama u ovoj ravni koju pominjem, tu su počeli da pristižu i neki drugi oblici svesti koje nisam prepoznala ali sam osetila da svi delimo razočaranje i očaj što se vraćamo na ovo isto mesto svaki put. Da li uopšte postoji nešto izvan ovog kruga nesvesnog življenja, pa vraćanja na ovo mesto i potom brisanja svih sećanja pre novog života? Što sam više vremena provodila u ovoj ravni, verovatno čekajući da se nešto desi, osećala sam kako je sve ispunjenija raznim vrstama entiteta i kako su neki od njih očigledno počinjali da se zabavljaju. Nisam više percipirala samo očaj, već i neku vrstu radoznalog komešanja. Nastavljalo je da pristiže sve više i više novih entiteta i prostor se ispunjavao šarolikim emocijama i konceptima. Sećam se da me je u jednom trenutku zapljusnuo tuđi osećaj radoznalosti, naivnosti i ushićenja i da me je to užasnulo zbog neprirodnog entuzijazma koji je taj entitet gajio prema ovom svetu.

Procesija novih osećanja se nastavljala – nakon ushićenja, pristigli su ponovo očaj, pa manijakalna sreća, pa tuga, pa zgroženost. Entiteti su počeli toliko da se gomilaju da se osećaj pritiska unutar ove ravni postojanja povećavao. Više nisam bila u poziciji da razaznam individualna osećanja. Sve je počinjalo da se prvo blago komeša, a zatim da se okreće, sve brže i brže. Kako se ova centrifugalna sila povećavala, tako se povećavao i osećaj besmisla i neuređnosti univerzuma u kome živimo. U nekom trenutku sam shvatila da se ono što sam ja tretirala kao ljudska osećanja potpuno smrvilo i postalo jedna bezlična kaša, nimalo plemenita u svojoj prirodi. Bilo je to kao da se svemir ispovraćao jer je pojeo razne užasne stvari i potom bacio svoje bljuvotine u jednu veliku veš mašinu. Moja individualna svest i dalje nije bila isključena u ovom momentu – bila sam potpuno svesna momenta kada je grozna kaša koja se sastoji od izbljuvaka ljudskih osećanja i misli prebačena u veš mašinu. Počela sam da se vrtim zajedno sa tim sadržajima i bila sam ih svesna do detalja. Iako je kaša bila relativno uniformna, tu i tamo bi me udario ostatak nekog ljudskog koncepta koji se i dalje nije smrvio do kraja. Osetila bih na trenutke nečiji strah od smrti, pa neprežaljenu ljubav, pa želju za ponovnim životom na nekoj uređenijoj ravni. Nisam mogla da osećam neku tipičnu tugu ili saosećanje zato što je ljudska svest iskliznula u ovu entropiju – osećala sam samo konstantan užas. Da li je moguće da će se jednog dana, kada haos konačno nadvlada uređenost sistema, sve raspasti na jedan ovoliko odvratan način? Mislim da sam počinjala da se molim, negde u nekoj najdubljoj ravni svog bića, da bi trebalo da postoji nekakav hram mira koji će uslediti nakon ovog haosa. Nešto što obećavaju religije, nešto svetlo i lagano, neko mesto gde postoje nekakva ljubav i sigurnost.

Odgovora nije bilo. I dalje sam se vrtela u istom sistemu, samo što sada kružni ciklusi vrtenja ove kaše više nisu bili kružni, nego eliptični. Potom su postajali još gori, nalik na roller coaster krivine. Osetila bih ogromno ubrzavanje, pa usporavanje, bez pauza za odmor. Pomislila sam da je ovaj haos dostigao neki finalni oblik u vidu ovih ogromnih uspona i padova. Osećala sam se kao deo testa koje je neko rastezao do tačke pucanja, a onda ponovo sabijao u super gustu kuglu. Da li tako nastaje neki novi univerzum?

Pokušala sam da se smirim i da racionalno posmatram večnost rastezanja i skupljanja ovog sada savršeno izmešanog testa svih mogućih entiteta. Možda bih samo za sekund osetila neku pribranost – užas i neprihvatanje bili su mnogo jači. Nisam imala ni snage da se borim, tako da sam se pustila. Krivine su se nastavljale do večnosti, kao neki užasni ekvilibrijum koji se izgleda dešava nakon što se sve u postojećem univerzumu izmeša do neprepoznatljivosti. Serije istezanja do pucanja i skupljanja do implozije. Zauvek. Ako uopšte vreme više postoji. Ovo je jedno permanentno stanje sa gornjom i donjom amplitudom. Talasne funkcije, čista matematika. Ma kakva ljubav, kakva samilost prema fenomenu svesti, ništa ni slično tome. Samo jedna ogromna mašina. Čudesna mašina koja nas je stvorila sve ali koja ne zna šta radi jer i sama prati neki ritam zadat joj preko fizičkih zakona.

Počinjem da vrištim kao živ čovek ubačen u grob i zakopan. Jedino što želim u ovom trenutku je da se vratim u majčin stomak. Želim toplotu, ljubav i smisao i da mi se neko raduje. Samo da zaboravim ovaj horor i besmisao kome sam upravo prisustvovala. Onda se setim da sam se malo pre pitala zašto nam se brišu sećanja između dva života. Pa eto ti budalo odgovora, da ne poludiš, zato se brišu sećanja. Ako bi ovoga sve vreme bila svesna, kako bi uopšte i mogla da živiš ponovo. To što se ne sećaš svega je verovatno jedina milost koju je ovaj univerzum spremio za svesne entitete. Milost zaborava kako bi se igra vrtela u krug tako da ne polude svi i ne polupaju samu igru, samu mašinu. Da li je uopšte moguć nekakav revolt? Da li ja treba da se igram sebe same radi ili to neko gleda i to ga zabavlja? Da li je ovo kazna? Zašto nemam izbor? Zašto moram da pratim reku? Zašto ne mogu da budem stvarno slobodna? Da li je ovo neka varka i da li je ustvari praćenje reke sloboda? Šta sam ja uopšte? Ko su ovi ljudi? Kakav je ovo eksperiment? Gde sam? O bože, da li se ovo zaista događa? O ne. O ne. O Bože. Zaustavite ovo. Samo da se vratim. O gospode. Ja više nemam gde da se vratim.


Počinjem da se naglo budim u nekoj drugoj stvarnosti i čujem da neko viče “Control! Control!” Onda se ta stvarnost razbija na parčiće i budim se u nekoj sledećoj stvarnosti gde sam još svesnija i budnija. Čim shvatim da sam se probudila, trenutna stvarnost se razbija na parčiće i ustupa mesto sledećoj. Penjem se ogromnom brzinom do neke vrhovne stvarnosti koja je sušta suprotnost onoj kosmičkoj kaši u kojoj sam se vrtela do malo pre, ali je jednako neprijatna. Misli su mi toliko bistre da mislim da ću se onesvestiti od intenziteta. Život u ljudskoj stvarnosti kao da je život u jako gustoj magli, a ovo što sada vidim je potpuno bistro. Sva magla se podigla. Užasnuta sam. Gušim se. Osećam se kao junak u nekoj super-brzoj kompjuterskoj igri. Sve informacije na ovom mestu su mi dostpune brzinom svetlosti. Moje misli su toliko brze da ne mogu da ih pratim. Ništa mi nije jasno. Da li će se ljudska svest u jednom trenutku podići na ovaj nivo superprovodljivosti? Kakva je ovo distopija… Gospode bože… Ja sam luda, ali vi ste zli. Sve ovo je zlo. Sada ne mogu da dobijem svoj život nazad, jel da? Kakva zamka. Šta ste mi uradili i kako vas samo nije sramota?


Imala sam pravu psihotičnu epizodu te večeri, što sam saznala od ostalih učesnika ceremonije. Vrištala sam iz sveg glasa i morali su da mi vežu ruke iza leđa da ne bih napravila neku glupost. I pored toga, jezik sam samoj sebi izujedala do krvi i nisam mogla normalno da govorim narednih dan-dva, dok rane nisu zarasle. Mislim da veliki psihološki užas mora da se nekako manifestuje i na fizičkoj ravni, tako da je sve to u redu.


Ako ste pročitali ovu dugu priču do kraja (nadam se da vas je zabavila!), verujem da barem donekle možete da razumete zašto ovo smatram najgorim egzistencijalnim užasom. Iako se iskustvo i dalje sleže i ponekad ne mogu da spavam ili se budim noću oblivena znojem od flešbekova na određene scene metafizičkog horora, mogu da kažem da polako, korak po korak, postajem sposobna da posmatram celo ovo jezivo iskustvo čak sa nekakvom simpatijom i dozom humora. Ipak, strahopoštovanje i dalje prevladava sva ostala osećanja. Ne znam da li je išta od ovoga što sam doživela blisko nekoj objektivnoj istini o sudbini univerzuma, ali čak i ako jeste, mislim da sam sada barem za dlaku spremnija da ponovo iskusim tumbanje u kosmičkoj veš mašini na kraju prostora i vremena. Možda ovaj put neću vrištati, možda ću biti u fazonu – vidi koja velika žurka. Ko zna.


Do sledećeg posta,
vaša J.

  • Luka

    Slikovito. 🙂 Čekamo još.

    • Jasenka_G (author)

      Biće još. Moram samo da vidim šta ljude najviše interesuje, pa će o tome i biti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *