Ako ste pročitali većinu članaka na ovom blogu, verovatno pretpostavljate da sam otišla u Amsterdam radi novih eksperimenata sa psihoaktivnim supstancama. Iako sam uvek otvorena za takve poduhvate, u ovom slučaju me je više interesovao grad sam po sebi jer do sada nisam posetila severnije delove Evrope.


Na put sam krenula sa dečkom i dvoje drugara – zajedno smo iznajmili dvosoban stan koji se nalazio na nekih dvadesetak minuta od centra. Vožnja Uberom od aerodroma do stana je prošla besprekorno, ali nas je zato dočekala vrlo čudna situacija na samom ulazu u stan. Osoba koja je trebalo da nam da ključeve nije bila tu da nas dočeka, a kasnije se ispostavilo da i druge stanove u istoj zgradi izdaju (preko sajta booking.com) neki sumnjivi Rusi koji jedva umeju da beknu na engleskom. Iako smo bili poprilično sumnjičavi i spremni na najgore, na kraju se nije desilo ništa strašno – nismo završili ni opljačkani ni bez krova na glavom. Stan je izgledao pristojno, mada nas je iživcirala činjenica da je terasa bila zaključana dok su ogromni prozori u spavaćim sobama kroz koje komotno može da se naglavačke skoči na ulicu bili otključani. Nismo shvatili koja je logika iza toga, jer ako neko od nas naprasno poludi (recimo zbog lošeg tripa) i odluči da se ubije, veću će štetu napraviti ako se baci kroz prozor na prometnu ulicu nego sa terase u pusto unutrašnje dvorište. Kako god, zaključili smo da nema svrhe da dalje tumačimo misteriju zaključane terase.



Već nakon prvog dana provedenog u Amsterdamu, shvatila sam da je ovo jedan od retkih gradova u koje zaista moram da se vratim i provedem mnogo više vremena od tričavih nedelju dana. Kada se prisetim svih svojih putovanja po Americi, Evropi i Aziji, ne pada mi na pamet gotovo nijedan grad koji me je do te mere zaveo da sam se osećala užasnuto zbog toga što moram da se vratim u Beograd i nastavim sa svojim regularnim životom. Najsrećnije i najzdravije sam se osećala u japanskim gradićima na jugu, blizu Kobea, i u Italiji na obali jezera Garda, ali ta iskustva ne bi mogla da se uporede sa Amsterdamom jer se tada radilo o romantičnim trenucima i želji da se u te gradove vratim jednog dana posle mnogo godina. Amsterdam nisam romantizovala u tom smislu – želim u njemu da živim sada, a ne u neodređenoj budućnosti.

Najobičnija šetnja amsterdamskim ulicama, od stana u De Pijp delu grada do centra, imala je na mene efekat jednak nekakvom antidepresivu. Apsolutno ni jedna ružna ili otrovna misao nije uspevala da se formira u mojoj glavi. Nisam bila ni ushićena kao malo dete, već smireno srećna na jedan zdrav i okrepljujući način za koji verujem da je ustvari stanje svesti u kome svako ljudsko biće zaslužuje da živi. Bez nepotrebnih briga, bez osuđivanja sebe i drugih, uživajući na svom putu kroz prostor i vreme bez fiksnih planova. U Amsterdamu sam verovatno najmanje gledala Gugl mapu dok sam šetala, a nisam imala ni neku preteranu želju da fotografišem. Htela sam prosto da budem prisutna što je potpunije moguće, tek povremeno osetivši talas tuge zbog toga što ne mogu ovde duže da ostanem. Svakog dana sam razmišljala o tome da propustim povratni let za Beograd, ali to bi sa finansijske strane bilo jako gadno jer nažalost nemam novca za pokrivanje takvih hirovitih odluka.


Što se tiče biciklista u Amsterdamu, mislim da su i oni doprineli tome da budem itekako mentalno prisutna jer je najezda bicikala praktično nezaustavljiva i čovek mora da se čuva da ne bude udaren ili pregažen. Automobila ima u mnogo manjem broju, pa su stoga i manja pretnja pešacima. Ono što me je posebno oduševilo kod ovog masovnog biciklizma je to da ih ljudi zaista voze u svako doba dana i noći – grad nikada nije pust. Čak i u 3 ujutru ekipe mladih se vozaju – pretpostavljam da im je to regularni oblik druženja. Ja se nisam vozila u sitne sate biciklom još od srednje škole i uhvatila me je nostalgija kad sam videle te noćne povorke bicikala i ljude koji se voze ne samo da bi stigli negde nego prosto zato što im je zabavno da zajedno bicikliraju.

Inače, negde sam pročitala podatak da godišnje oko 12 do 15 hiljada bicikala u Amsterdamu nekako završi na dnu mnogobrojnih kanala – što namerno što slučajno. Iako to zvuči kao veliki broj, treba imati u vidu da u Amsterdamu ima ukupno oko 850 hiljada bicikala i 820 hiljada stanovnika. Sada me živo interesuje koliko ima bicikala u bike-unfriendly gradu kao što je Beograd, ali nisam uspela da nađem nikakve pouzdane podatke o tome.


Kanali u Amsterdamu su mi se jednako dopali kao i masovni biciklizam, i to toliko da sam počela da razmišljam o tome kako bi neki dosadni i ružni gradovi izgledali mnogo bolje kada bi se u njih nekako ubacila mreža kanala i malih mostova. Znam da to nije moguće, ali čisto mi se dopala takva ideja. Zanimljivo mi je i to što uprkos romantičnoj estetici kanala, žardinjerama sa bujnim cvećem i lepim starim fasadama, Amsterdam nije nimalo romantičan grad – baš naprotiv! Moderan je i nekako svež, čemu verovatno doprinosi duh ljudi koji žive u njemu.

Nisam upoznala baš puno Holanđana pa zato ne mogu da pišem detaljnije o njima, ali smatram da su kulturni ljudi koji gledaju svoja posla i nisu previše skloni afektivnim ispadima. Sećam se situacije kada su neka kola skoro udarila dvoje biciklista i pritom se nisu drali jedni na druge, čak se nisu ni mrko pogledali. Isto tako sam videla i čoveka koji je možda u toku LSD ili pečurka tripa seo posred uskog pešačkog ostrva, tako da ljudi jedva mogu da prolaze od njega, i zagledao se u nebo. Promatrala sam reku pešaka kako ga zaobilazi – pritom mu se niko nije smejao niti ga oterao odatle, pošto u suštini i nije napravio ništa strašno, čisto je seo da meditira na pogrešnom mestu. Čini mi se da je sa te strane Amsterdam poprilično zreo grad i da toleriše neke sitnije ispade u domenu remećenja javnog reda i mira. Pomenuti čovek je posle desetak minuta ustao i nastavio dalje svojim putem.

Moram da primetim da su Holanđani izrazito zgodni ljudi, čini mi se čak najlepša nacija kada se radi o evropskim muškarcima. Prosečan Holanđanin nije samo visok i sportski vitak (preterano budženje u teretani izgleda da nije popularno ovde), već ima i jako privlačne crte lica, sa dobro isklesanom četvrtastom vilicom, bistrim hladnim očima i gustom kosom u svetlo smeđim do svetlo plavim nijansama. Nisam videla skoro nijednog mladog muškarca (u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim) koji ćelavi! Zbog svega ovoga, mislim da Holanđani imaju odlične gene. Žene nisam promatrala toliko detaljno, ali moj dečko kaže da su muškarci u Holandiji ipak za dlaku zgodniji od žena.

Pošto u Holandiji nisam bila na klasičnom odmoru nego u work & travel aranžmanu kao i moji drugari koji su takođe frilenseri, nisam se naročito bahatila po klubovima i restoranima, ali svakako imam nekoliko preporuka. Amsterdam nije baš jeftin, tako da je bitno voditi računa o budžetu, jer čovek vrlo lako može da se zanese. Mi smo se zaneli samo poslednje večeri kada nas je neki Australijanac na koga smo nabasali u jednoj pivnici poveo u viski bar (L&B) kako bi nam pokazao šta je dobar viski i kako ga treba degustirati. Te večeri nam je stigao gadan račun, ali pošto smo bili dobri i disciplinovani cele nedelje, to i nije bilo toliko strašno. Ja sam shvatila da mi se viski ne sviđa i da me podseća na otrovno užegle žitarice ili bajati krompir, makar bio i neki dobar brend.

Što se tiče klubova u Amsterdamu, bilo mi čudno to što svirke i žurke počinju relativno rano, oko 9 ili pola 10. S obzirom na to da se leti u Amsterdamu smrkava tek oko pola 11, nismo mogli da se priviknemo na činjenicu da treba da krenemo u grad dok je još dan i tako smo stalno kasnili negde. Mom dečku i meni se najviše dopao mali alternativni klub po imenu OCCII, gde nastupaju i bendovi i DJ-evi, što holandski što internacionalni. Pošto se klub sastoji od samo jedne omanje prostorije i vode ga volonteri, atmosfera je vrlo opuštena i nepretenciozna.

Od restorana su mi u najlepšem sećanju ostala jela iz tibetanske kuhinje, koja je izgleda dosta popularna u Holandiji. Slično tajlandskoj i indijskoj kuhinji, i tibetanska jela uključuju razne varijante karija, koji su nešto laganiji od karija na koje sam inače navikla. Akcenat nije toliko na ljutini niti na kremastim dodacima kao što je kokosovo mleko, nego više na zanimljivim kombinacijama začina i na mahunastom povrću. Ako volite tajlandsku kuhinju, svakako vam preporučujem da probate i tibetansku. Mi smo jeli u restoranu Norling.

Nisam pojela ni jedan klasičan kolač niti sladoled u toku putovanja, ali mi se tradicionalni holandski vafl (stroopwafel) jako dopao i pored toga što loše podnosim pšenično brašno. Imala sam sitnije muke sa naduvenim stomakom, ali vafl je bio itekako vredan te patnje.

Verovatno ste već čuli da železnice u Holandiji funkcionišu savršeno, što sada mogu da potvrdim i iz ličnog iskustva. Iz Amsterdama je jako jednostavno stići u obližnje gradove kao što su Utreht, Roterdam ili Hag jer vozovi uredno idu na svakih dvadesetak minuta, i to sve do ponoći. Nažalost, nisam imala vremena da obiđem sve okolne gradove pa smo ovom prilikom navratili samo u Hag kako bismo videli obalu Severnog mora.

Iako Hag nije nešto naročito lep niti zanimljiv grad, Ševeningen plaža mi se jako dopala zbog čudne atmosfere – osećala sam se kao da sam završila u nekoj post-apokaliptičnoj hladnoj pustinji. Severno more je mračno i misteriozno – dok smo moj dečko i ja hodali bosi po sitnom pesku i dopuštali hladnoj morskoj vodi da nas poklopi do kolena, pričali smo o tome kako je duh ovog mora sličan onoj čudovišnoj težini koja nas pritiska u početkoj fazi psihodeličnog iskustva na pečurkama. Tihi suspregnuti užas i osećaj sopstvene nemoći pomešani su sa mirom, radoznalošću i krajnjom predajom.

Kao što sam spomenula na početku ove priče, psihoaktivne supstance mi nisu bile prioritet tokom ovog putovanja, ali sam odlučila da isprobam psilocibinske tartufe prosto zato što neću imati priliku da ih nabavim u Srbiji ili nekoj drugoj zemlji. Navratila sam u smartshop Tatanka i kupila tartufe High Hawaiians za koje važi da su poprilično jaki i da nisu za početnike. Pošto su tartufi slabiji od klasičnih pečuraka, nisam želela da rizikujem i kupim nešto što neće imati nikakvog efekta.

Ispalo je da su High Hawaiians stvarno jaka sorta i mislim da bi se neko ko nema nikakvog iskustva sa psihodelicima prestrašio od efekata ovih tartufa. Zanimljiva činjenica je i to da im je ukus apsolutno užasan i kao da na par sati anesteziraju nepce i jezik. Kada me je stigla mučnina, uzela sam da jedem kiselu Granny Smith jabuku ali mi se činilo da je trulo slatka zahvaljujući čudnim efektima tartufa. U mentalnom smislu, High Hawaiians su vrlo slični psilocibinskim pečurkama, samo bih rekla da su za dlaku pitomiji. Ipak, na vrhuncu tripa, morala sam sebe nekoliko puta da podsetim da sam čovek na planeti Zemlji koji je pojeo nešto psihoaktivno – koncept prostora, vremena i ličnog identiteta je počeo da se raspada, ali se nije rastočio do kraja. U poslednjih godinu dana sam dovoljno puta silazila do tog centra besmisla i nije mi se ponovo išlo tamo, tako da sam snagom volje povukla mentalno uže nazad i vratila se u blago psihodelično stanje koje je potrajalo još nekoliko sati nakon klimaksa.

Iako je Amsterdam poznatiji po raznim sortama trave nego po pečurkama, o tome nažalost ne mogu da vam kažem ništa konkretno jer ne pušim travu – njeni efekti mi nikada nisu bili privlačni. Moji drugari su nabavili par sorti trave i sve sam ih probala u smislu da sam povukla par dimova, ali mi nijedna od njih nije ostala u sećanju kao nešto zaista zanimljivo. Ustvari, desio se jedan izuzetak – društvo je kupilo i neki hašiš koji je prelepo mirisao, kao mistična kombinacija tamjana i citrusa. Odmah sam počela da razmišljam o kome kako bih volela da imam parfem koji upravo tako miriše!

Volela bih da se u Amsterdam vratim uskoro (već na jesen ako budem bila u mogućnosti!) i tamo provedem makar mesec dana kako bih detaljnije upoznala grad i ljude. Odlučila sam i da pošaljem svoj CV i portfolio sajtu booking.com, pošto se njihovo predstavništvo nalazi u Amsterdamu. Ako bih dobila posao tamo, mogla bih da se propisno preselim u ovaj prelepi grad na duže vreme, što bi me najviše usrećilo.

 

Do sledećeg posta,
vaša J.






Izvori slika:

Sve slike su iz privatne arhive.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *